Posle par sedmica…

Dani se vuku i svakome bi bilo jadno dosadno u toj slici... nekada sam zelio da dan traje 100 sati eto toliko se toga htelo i moglo... sada, po mojoj staroj zelji dan prodje ucas a noc traje satima beskonacno, i meni ne smeta i u svakom trenu uzivam... zapravo samo u tome i uzivam. Kad dodje dan bar 100 puta od svakog kog sretnem cujem "Kako si? i nemam odgovor jer bi pre toga morao opisivati celu godinu koja je evo josh par dana do sedmog, do 40tog rodjendana, na kraju.

Vid, koji me napusta ne dozvoljava da jednostavne stvari obavlja, svom rutinom vec i ovo malo pisanja je pravo mucenje. I koliko god da je grozno, neke se druge misli i culne pojave desavaju i ne oslanjam se samo na oci. Doddushe to nikada i nisam radio ali ovo je stanje stanje svesnog...

Nositi shtap za hodanje nikada mi nije bilo modni detalj niti sam imao ideju da ce me i to u zivotu sacekati ali eto vec jeste. Ovde ga nemam gde kupiti i da ga imam s cim kupiti. Sacekacu. Kao i sve drugo.

Telefon vishe ne zvoni. I eto sa 1460 kontakata koliko je bilo stornirano u memoriji telefona sve se vratilo na 1996. kad sam i nabavio prvi sa svih 26 imena i brojeva. Istinska slika. Na pocetku meni licno tuzna sad vech vrlo realna.

Vikend ce i cutacu svaki sat razmishljajuci shta za ponedeljak i kako da se opsta slika bar na dan promeni. Ti, probaj da budesh dobro. Prosetajte. Smejte se mnogo. Samo se to naposletku zapamti. Au revoir!

Ne mogu dalje pisati ovde jer sam uslovljen i vremenom i zzurbom, pishi na mail, odgovoricu cim budem bio u stanju. Cuvajte se.

………………………………………………………………………. Tice se svih:

Dodajuci na sve ovo dole evo i broja kartice:

 5115 2600 1800 1637

 

S mojim Imenom i Prezimenom

Info za Vas 7 koji ste pitali “Kako?”

Za sve novcane, bilo devizne ili dinarske uplate molimo koristite ovaj broj racuna:

• 325-9300700458950-96 kod OTP Banke Novi Pazar sa naznakom: Enad Turkovic

Za Western Union i ostale transfere molim koristiti:

• Enad Turkovic - Avnoj-a B/17 ili Postanski fah 137
  36300 Novi Pazar, Serbia

Broj telefona za ostale informacije: 00 (0)64 513 0713

Ako se vech spominju rokovi ma rokovi su odavno probijeni samo je vazno da ko god uplacuje upishe svoje ime radi pracenja uplata!

Bez Putokaza…

Ne mogu imati mir koji sam dole spomenuo. Skoro pa je nemoguce. Istina, probao sam nekoliko puta ali to u ovom okruzenju ne funkcionise. Voleo bi da opet imam stari atelje, ili neki drugi, ali svakako mesto za koje mogu tvrditi da pripada samo meni. Potrudicu se da tako bude, ubrzo.

Terapije i pretrage se nastavljaju, cini mi se u nedogled. 14 meseci nerada polako pokazuje svoje zube a ja polako posustajem. Veruj, chupam one rezervne atome snage... ne hranim se dobro, nemam vise od polovine lekova jer se kupuju i pravo da ti kazem neznam sta mi je dalje ciniti jer je ovo ivica izdrzljivosti u mnogo cemu.

Probao sam da sve shto ne funkcionise jednostavno bacim sebi iza ledja ali sam tako sebi napunio punu vrecu koju teglim i preko svega sto mogu.

Dace Bog pa ce i ovo proci i znam da cu se toga gorko secati. Samo nek' prodje. Nek' jedamput ode od mene, ovaj nemir i ovaj pritisak i preko svega.

Konacno...

Povlacim se u mir svoje radne sobe na par nedelja a ako i budem izlazio bice to petominutne obaveze koje za mene niko ne moze odraditi. Pisacu, slikacu, citachu, odmarati ovo istrosheno telo i necu imati ni jednu jedinu brigu na pameti. Razumecesh. Mail je online 24/7 :)

Zaboravih da spomenem misao

A nemam mnogo da kazem. Ostavljen sam da Sam resavam svoj problem. Drugi, pitani i oni koji su pobegli svakako nista uraditi nemogu / nece. A to mi je bilo jasno jos kada je sve pocelo i uopste me ne cudi. Cudi me momenat da kada sam ja njima bio potreban jasno znaju da sam bio prisutan 24/7 za sve njih a ponekad i simultano!

Ma, nicemu se ne cudi, ja sam to prestao da radim poodavno. Svet se menja a ljudi s vetrom. Ako si potreban - tu si, ako ne nisi ni u spominjanju.

Eto, 7. juna imacu punih 40 godina. Kazu, da se sve sto se napravi napravi izmedju 40 i 50. Da se od 50 do 60 u tome uziva a da posle toga neki drugi uzivaju u svemu tome. Nije li to divno?

Meni treba samo malo vetra u ledja, sasvim malo , trivijalno malo po svim pravilima. Eto, ni to malo nemam. A cekam. Toliko toga. Da se naposletku pokrene i nikad ne zaustavi eto toliko volje nosim u ovom srcu. Toliko ljubavi i snage.

Sigurno bi bilo jadno ruzno, totalno nekompletno, da se na ovome zavrsi i prestane da postoji.

U svakom realnom slucaju mail znas. Cell broj znas. I ma sta da je novo, makar i misao - javljaj! Obradovaces me.

Preko vikenda necu vishe pisati na Blogu. Tipkam u Ponedeljak.

Onako, da znash

Na kraju. Coveku nikada ne bude zao stvari koje je uradio. Bude ti zao stvari koje nisu uradjene a mogle su biti. Gomila je tu filtera. Hiljade zapreka. Zidova. Zelim i hocu i mogu! Jednostavno pobrise sve te gluposti i otvori put zeljama i srcu da vidi i dozivi.

Ja sam odavno prestao da odlucujem mozgom. Prekomplikovano je zaista. Srcem, ma sve je tako kristalno cisto i jasno. Uvek srcem. Ako tako i pogresis bar srce ne pati. Mozak se tu uvek nekako snadje i sam sebe prevari. Srce Ne! Srce moje.

A, na kraju krajeva, kad ostanes sam u svojim idejama iste te ideje samo mogu plutati... ko sto jednom lik rece "Nije greh pisati, greh je to objaviti" :-)

Ja sam ti, eto, ostao zaglavljen negde izmedju poglavlja svojih romana, pesama, fotografija, slika... ostao sam tu i ne zelim da mrdam dalje. Tu, tu me svaka moja rec, senka, boja, sjajno razume i ne pogovara. Tu, tu je sve kao u savrsenom svetu, ako takav postoji.

Na posletku, svoj zivot nisam ziveo za neke druge ljude vec za sebe u punom znacenju te reci. Tako ostaje do kraja.

The Crow

Kao gavran sam. Sam. Sam i crn. I kud god da letim niko mi se ne raduje osim Tebe. Noc mi je milija. Noc kao i ja. Crna. Sebi dovoljna. Sakrije me noc, nebo mi otvori. I zemlju. I vidim sve te zbunjene dushe kako neznaju kuda da idu i gde odlaze ako onamo krenu. Gavran sam. Sam. I nece proci toliko vremena i ja cu moci da Vas gledam s one druge strane, da pokusavam da kazem da sam tu ali me niko nece cuti, razumeti, jezik vrane ne razumije svako a i da zeli samo bi nagadjao. Kao gavran sam ti sam. Sam.

Dan Grada Nasheg Milog!

O ljudi! U redu je da ne rade radnje sa fancy prodajama, uredu je da ne radi pola trafika i samuosluga, marketa, u redu je da ne radi i josh pola od svega ali Ljudi BOLNICA ne radi i uzeti lekove na recept koji se inace ne uzimaju u privatnim apotekama ili ih jednostavno nemaju, e to VISHE NE MOZE!

Danas i juce i prekjuce i nakjuce i dan pre sam, posle 35 godina, vozio bicikl. Ha hah! Prvo pomalo klimavo a onda se jednom nauceno skoro odmah vrati... Odvozio sam se u sve zabacene delove grada koje godinama nisam video. A onda, malo dalje... pa josh dalje... mesta koja sam zaboravio opet sam video.
I kako dani prolaze svaka voznja me vise razocara. Video sam za 4 dana sve. Ovaj je grad ruina koja se neda popraviti. Moj duh odavno nije ovde. Ni misli. Ni zelje. Ja sam davno otisao odavde... Onima koji duhom ostaju zelim sve najbolje!
Jer, znash, kad vise secanja ne vezesh za mesta i ljude jasno je da ti tu mesto nije. Neka druga mesta cekaju da budu pronadjena, voljena…

Smiraj

Sklopljenih ociju, zatvorene dushe
Cekam taj momenat susreta nenadano
Kao buntovnik koji nema strpljenja
Bilo koga zvati, zna da je stradao

Ocarani istinama zavuceni u klupko
Divim se sjaju svega sto pozivesmo
Bezbroj neizborjanih koraka u dalj
Sputavaju mi ochi dana koje otesmo

A Sve sudbini da das ne bi bilo te
Da tu, kraj mene sate zbiras i san
Otkljucavash i sva zatvorena vrata
Da mi dodje, jednom, taj divni Dan

I nije se puno toga promenilo od juce, od prekjuce, i nije se nishta pomerilo ni korak unapred il dva, sve je ostalo merljivo isto i nema ni pomaka. Ni razlika.

Cuvaj Sebe.

-=-

Changes…

FaceBook nalog sam pobrisao kao i sve iz njega. Ugasio sam sve e-mail adrese koje sam koristio. Telefon cu vrlo brzo da bacim jer je to najgluplja naprava koja je ikad izmishljena. Usput zelim cist i suncan put ispred sebe i ne trebaju mi sranja koja ce me opterecivati glupostima.

Ako me trebash kontaktirati pishi na mail prechutano@hotmail.com ili isti dodaj u prijatelje na MSN-u.

Evo i nove pesme:

Poznajem te ochi
I sve iza njih
Poznajem te reci
I sve iza njih

Poznajem taj bol
I sve iza njega i
Poznajem tvoj gnev
Satkan od pre

Ne moras da pricash
ni da crtash mislima,
sve je to vidjeno u
starim ruznim snovima

:)

Cujemo se vech nekako i Vidimo se kad se vidimo

P.S. Treba mi Zivot a ne neshto shto na to lici i Zivecu onako kako to zelim i kako zasluzujem – Iz Sve Snage!

-=-

Ovaj Krug

Opet se krug zavrsava. Nisam niuchemu zadovoljan ali znam da novi krug donosi sve shto mi treba. I krug u krug bez predvidivog ishoda. Ne cini li to ovaj zivot tako misteriozno zanimljivim? Meni svakako Da.

Koliko sam neponovljivih ciklusa dozivio vise zaista ni sam ne zbrajam. Hiljade. Bar tako mislim. I svaki je bio kao mala epizoda serijala nazvanog Zivot.

Neosporno franaticno interesantno a posebno ako se doceka kao neminovnost ponavljanja.

I ovih se dana i ono staro, skoro zaboravljeno, opet vraca U Krug, opet se otkrivaju lica, ovaj put u sasvim drugacijem svjetlu, sad, vech meni poznatom, i ne iznanadjuju me svi ti obrti, navikao sam jer sam ih sretao u predjashnjim krugovima :)

Totalno pregrijeno….

Hodah ovim gradom, shareno je svuda, lijepa odijela i rumena lica. Tek po neki urbano odeven mladic ili devojka u koje svi doslovno bulje kao da su bas oni pali s Marsa. Ostali su po "standardu" a ovi sto jesu po standardu, vire, strce, odudaraju, najlakse je reci Smetaju. Svaki dan u cetrdeset i nekoj naucim neko novo "pravilo" novog ponasanja, ophodjenja. Srecom nemam nameru to primenjivati u svojem zivotu makar bio i poslednji.

E jado od mojeg grada i ljudi koji nekad bejahu ljudi a sada prolaze gradom kao da su zarazeni te hitro obave sta je potrebno i nestaju smesta sakrivajuci se pogleda Nove Elite. Bog da pomogne.

-=-

Naravoucenije za Naivnog

T-Rex i ostali, prosli i sadasnji, predatori zaista su funkcionisali po pravilu "Veci sam i jaci i pojescu te!" samo da zadovolje osnovne principe probave. Danas, moderni nasilnici kao i firme i banke nasilnici, ne zadovoljavaju svoja htenja samo tako vec idu do trena kada je veca satisfakcija "zrtvu", ma ko ona bila i ma kakvi da su takozvani razlozi, cerece najpre duhovno, javnim i tajnim ponizavanjem pa tek onda kad cuju zapomaganje i hiljade Molim te!  prelaze na novi stepenik pustajuci svojim bolesnim mislima na volju. Ovaj je primer izricito vezan za novac i finansije i danasnje stanje drustva. Da Bog mili sacuva. A istina je. No, drzava takvim opet nazovi gigantima (citaj Tiranin) ne dozvoljava samo to vec im stoji na usluzi svim njenim aparatima pritiska iskljucujuci vojsku (za sad)... i brate dragi teshko onome ko je nedaj Boze drzavi duzan ma koliko da je, o brate! To nije koshmar to je neopisani pakao uzivo “Samo za Vas gospodo i ko Vam je kriv”… u vreme kada ste bili ponudjeni na mestu zaduzivanja kompletna ekipa ce uciniti da oko vas procvetaju najmirisniji cvetovi a da ste Bash Vi taj sretnik koji eto ima “srecu” da mu banka, firma ili shta vech “pomaze” jer ste Vi tako tako posebni. Sve do dana kad nestane zveketa novca tad se spremite na sve za shta ste mislili da ne postoji. Prijatelju dragi…

Izunom Njegovim

(odlomak)

Nedavno sam odhodao korak po korak, starim tijesnim ulicama do prijatelja. Iznemoglog, iznurenog od bolesti i teskog stanja u kojem se nalazi.

Pokucah na vrata a ona se odmakose pod mojim prstima do pola. Nazvah ga po imenu i uto samo pola glave i ruke izvirise kroz druga vrata isaretom mi pokazujuci da udjem. Odlozih cipele i memljivim hodnikom iz tri koraka stadoh na prag polu zatamnjene sobe. Nista ne rekoh. Sedoh na minder do prozora naspram kreveta gde bese lezao pokriven cebetom. Sutasmo. Skoro pola sata. Ja nemadoh reci da pitam za sve ono sto ocima gledah a ni on jer je sjajno razumeo moja precutana pitanja. Ustadoh da malo odskrinem stari kanat prozora da mu vazduh promijenim. Odgegah se gledajuci ga do kuhinje da mu pristavim caj a odmah skontah da mu je struja iskljucena ko zna od kad. U injat svemu, izmedju prstiju udrobih listove caja, stavih u veliku dzezvu i odoh napolje da skuham to lijeka na vatri. Stari sporet u avliji ne bi bio kadar ni to prokuhati te zalozih vatru. Malu. Ali vatru. Stavih djugum medju zar i vratih se unutra. U hodniku vidjeh slusalicu spustenu pored telefona. Smijase se kroz krhanje i kasalj ali se smijase. U injat.

Caj ispijasmo iz nekih limenih casa, ovecih, bez secera. Bese se sam podbocio i vidoh njegovog meraka u svemu tome. Onda zausti:

"Stari je babo vazda govorio da jedan kijamet nikad ne dodje sam bezbeli a da drugog za uckur ne dofuri... Ono, kad ljetos sjedesmo tu u avliju, ona dan kad si crno cehre nosio, e, noc prije toga nikako ne trenuh, nidje sna. Ti mi prica a ja te slusa, no sve sto si reko vec sam po glavi preturo ko bika ono kad je vunicu vaktilje motala sto je od dzempera pretekla, a krivo joj, neostade ni za sal ni za traku kakvu... E rekoh ti i tad i sad ti velim, gajret! Allah te je za neki vazan poso sacuvo, bolest pobriso i eto smijes se, osmjeh vratio. I tad si bio drugaciji od ljudi. Namazu se vrati, zikri kolko usta mogu i jos vise od tog dvaput.. i cekaj, oci otvori, obejanice se samo volja Njegova."

Zakaslja se i odlozi casu na drveni patos pod krevet. Presamiti ruke. Uzdahnu kao da mi preskace nesto reci. Pogleda me pa kad vide da ga gledam u oci a on pogled upravi ka prozorima. Zatvorih prozor.

"Nemam ti jos puno dana da gledam sunce kako izlazi i da s munara jaciju cujem. Pod mjesec procitam koji redak, izucim i umor me ophrva i prije no kuljuvalahu izucim. Prije sabaha ustanem, avlijom noge ove rastegnem a najvisi mi merak vala bos po basci da hodam!"

E smijase se tad ko dijete kad kakav zijan ucini. Obrisa suze od smijeha, ili nisu od smijeha. Zasuta. E takvog ga nisam zapamtio. Rece da ako i dalje duhanim zapalim i da mu ne smeta. Zapalih.

"Ene onamo citabi dje su u ta ormar tu, ha, tu tu. E, tu crvenu knjigu da uzmes. Halalosum. Da je prebistes od korice do korice i sve da znas. I imas. U pamet."

Uzeh knjigu. Bez naslova. Crvena. Stara a ko neotvorena. Sutah u znak zahvalnosti. Tako je on volio. Vazda je mrzio da se ljudi jedni drugima zahvaljuju. Govorio je da je samo Allahu Hvala. Spopa me neki nemir a on mi se nasmija. Glavom odmahnu da izadjem na vazduh.

Tu na kraju male basce klupa bese postavljena izmedju drveca okrenuta ka malom potoku. Kaze da je tu volio da provodi sate u zikru i dovama. Vidim sad i sam zasto. Misli se pogubise i nasta mir koji nisam poznavao.

"Junace! Deder dodji ovamo." Krenuh ka trosnoj kuci a aksam zauci.

Sedeo je na ivici kauca s tespihom u rukama. Ucini mi se da hiljadama puta uci Subhanallah. I jeste a meni to prodje kao tren kroz glavu gledajuci ga. Kad je zavrsio spusti tespih u dzep od kosulje, uze parce papira i ispisa arapskim do pola, pruzi mi papir i nastavi:

"Nauci ovo. Uci. Kad god mogadnes, a ti to izuci. Dosta uci. Stavi to u knjigu sad. Ja idem. Da te dragi Allah cuva i put svuda ispravan osvijetli. Nikad nicemu ne brini, Allah brine, za sve nas. Dobar si insan."

I jos ne izustih da ga pitam gde ide a soba se napuni svjetlom tako da sam rukama pokrio oci. Tren potom u sobi sam bio sam...

Ostadoh cuteci i pogledom prvi put imadoh slobode da zagledam po sobi. Ustadoh i izadjoh napolje. Sta da mislim sta da cinim. Zamandalih nekako vrata i ponijeh kljuc. Znam da je bio sam na ovom svijetu…

Uto osjetih da me neko trese po ramenu. Probudih se. Majka me budila za sabah. Sanjao sam. Opet! Ovaj put na stocicu pored kreveta bila je crvena knjiga i dva papira koja vire iz nje, dova koju je ispisao i tapija njegove kuce a preko knjige stari kljuc i tespih!

"Subhanallah!" mi sa usana... Ustadoh, uzeh abdest, sidjoh niz stepenice, poljubih majku i odoh ka dzamiji...

The Show must go on! (ali Morash da razumesh)

Empty spaces - what are we living for?
Abandoned places - I guess we know the score..
On and on!
Does anybody know what we are looking for?
Another hero - another mindless crime.
Behind the curtain, in the pantomime.
Hold the line!
Does anybody want to take it anymore?
The Show must go on!
The Show must go on!
Inside my heart is breaking,
My make-up may be flaking,
But my smile, still, stays on!
Whatever happens, I'll leave it all to chance.
Another heartache - another failed romance.
On and on!
Does anybody know what we are living for?
I guess i'm learning
I must be warmer now..
I'll soon be turning round the corner now.
Outside the dawn is breaking,
But inside in the dark I'm aching to be free!
The Show must go on!
The Show must go on! Yeah!
Ooh! Inside my heart is breaking!
My make-up may be flaking!
But my smile, still, stays on!
Yeah! oh oh oh
My soul is painted like the wings of butterflies,
Fairy tales of yesterday, will grow but never die,
I can fly, my friends!
The Show must go on! Yeah!
The Show must go on!
I'll face it with a grin!
I'm never giving in!
On with the show!
I'll top the bill!
I'll overkill!
I have to find the will to carry on!
On with the,
On with the show!
The Show must go on.

Ovih Dana…

Dok cekah odgovor traficara ustuknuh unazad pola koraka i nagazih lika na njegovu uglancanu najnoviju cipelu. I pre nego se okrenuh rekoh "pardon"... Okrenuh se ocekivajuci odobravanje zbog nehata a vidoh lice koje se polako pretvarase u majmunski kez manijaka. Ignorisah ga. Podjoh na kafu. Ali, eto, pisem ti ko nas kao kancer unistava iznutra i jede meso ovog naroda.

Buljuk odvratnih navika koje nam postavise kao pravila najnovijeg Pravilnika vecine, eto, rushe ovaj grad lagano. O tome ne umem da ti pisem. Ne poznajem gradivo. Sorry.

Putovao sam opet. Nove predele i lica ocima dozivljavao kao neki drugi svet, druge obale i druge neke civilizacije. Iako umoran kao pas dusha mi je odmorna jer sam bio van svih stega i okova koje prostori u kojima zivim namecu.

Opet precutano dolazi do mene. Moze ali eto shvati lepo zasto za tebe ne moze, kaze, i ne srdi se jer bi i ti tako uradio. Prekidoh ga "a nikad prazna vrecho od coveka! Pa josh sam ziv vide li to tvoje oci?" Bih ispracen tisinom...

Ja to tako ne razumem. Eto, ljudi hej ljudi znaju hoce li me imati ili ne. Svasta. Da je sve bilo do ljudi odavno i nebi bio medju zivima.

Cuvaj sebe. Ne moze kisiti vecno, jedamput i sunce grane. Cuvaj se da te dane docekamo zdravi. Drugacije nema smisla.

Dani shto nam se smiju u susret…

I nije svetako  crno ni bilo, ali postajedan za danom i neznam kako ce ovaj narod na posletku isplivati iz svega toga… oseca se svuda, medju ljudima, na ulici, u kuchi… jad koji dolazi i smije nam se u lice… Videcemo, uzimavshi u obzir da smo pregurali preko glave i neke mozda teze stvari mozda ni ovo nece tako jako udariti po nama. Mozda.

Tri su ili cetiri dana ispred mene a jasno vidim da necu moci da ispunim zahteve situacije putovanja i ostaloga. Pre sam u vesheraju trazio moje staro biciklo da polako krenem istim ka Beogradu, ili Peshke, sve jedno je, tamo moram biti u ponedeljak u 10:00 pa da grmilo sijevalo. 3x sve to odlazem i sebe postavljam u polozaj koji je sam po sebi suprotan etici: da me lekari kume mole da se pojvaim…. To nigde nema…

Neznam kako ce sve prochi ali znam da ce prochi. Pricacu ti kad se vratim ako se vratim.

Nekada, prije ratova

Ova kisha shto me podseca na leto kad sam mislio da rukama mogu dotaci nebo, skinuti zvezdu, bilo koju, ova je kisa i novo kupanje kao nekada po pravilu nedeljom :) pred novu sedmicu. A istina je da sam tada mrzeo ponedeljke. I vetar preko haljine sa stotinama krugova koja hipnotise, i kako glavu dizem tako stignem do osmeha koji me je vazda cekao.

Danas ne postoje takvi detalji i sve je tuzno prosto. Ne verujem da ce se krug ponoviti, u ovom zivotu Ne.
Sa slike goruce crvene boje, izlazi tek po neki crni ton stvarajuci osecaj pokreta ruke, naslucuje se od ramena blagim linijama naslikana nezna zenska ruka, naznacenog kaziprsta koji zove. Ledja muskarca u senci. Nije li vecito dozivanje srz nastajanja veza koje postanu navika? Ja, ja sam radje uzivao u cekanju. Ma koliko trajalo.                                      U mislima sam jurio onom ulicom kuca i uleteo kroz vrata. Da je kuca imala sprat mozda bi mogao da zavirim kroz prozor preko puta i nastavim pricu koju ti jedamput zapoce i nikad nedovrsi. Bio je mlad i voleo je cudne stvari. Putovao. Klavir. Vise ga nema. Dobro sam upamtio taj ton. Glas i dim cigarete kroz koji sece suncev zrak. Kroz prozor. Bilo je popodne. Bila je subota. Pred grad. Osecao sam glad. Voda iscrpi. U pozadini se cula moja Adu. S ploce. Iz male sobe muzike. Preko puta mene osmeh za mene. I danas se pitam odale je izvirao sav sjaj oka. U mraku. Na slici.
Godine vise nemaju znacaj i teret vaznosti. Sa dvadeset ne vidish siroko i daleko kao sa ovih cetrdeset. Mora biti sjajno sve to posmatrati sa osamdeset. Setih se nocne baste i par prijatelja i zvuka. Ludilo je da je sve to poruseno. Da je neko zeleo da pobrise osmehe koji se daleko cuju nocu. Boli.
Danas sam opet video moje drvo. Bez lista. Na kisi. Na vetru. Moje staro drvo. Zasadjeno onda kad sam se rodio. Pored reke. I ne vidim mu vrhove. Zanjishe granama. Protrese zemlju ljuljanjem. Da kaze. Da zna.
Odoh ovo prebaciti na komp i blogovati. (ovo se ne pise zar ne?)

Mora Biti daje tamo

Ceznem za otvorenim, velikim prostorima... Trgovima bez kraja sa hiljadama ljudi... Srce mi trazi prostransva koja ne poznajem, daljine i visine... U stanu, kao u kutiji koja dozvoljava pogled na neku drugu kutiju... Moja dusha ne zivi ovde. Tek ponekad navrati. I brzo joj dosadi. Sve. S pravom. Oci mi se umore ovim istim prizorima. Varijante sive. Bela i crna tuba potrosene. Zbir tupog nesklada koji me gushi...

Opet sam probao da hodam. Kao kad beba to proba. Korak po korak. Htedoh da odhodam dalje od onog tupavog brda tamo... Ni do pola nisam. Osecaj je isti umornim nogama starca. Vratih se brzo, natrag u kutiju. Natrag u krevet. Na krevet. I evo, pisem ti.

Ovo dana mi se razvlaci. Bar su noci beskrajne pa mogu u miru sebi dozvoliti bilo sta bez prekidanja i upadanja. Slikao sam vise i opet mogu da pisem satima. Svu tu gomilu valja prevesti na civilizovane jezike. I to me ceka. Platna vise ne drzim u ramovima, nemam ih gde od kako je atelje istorija. Bice. Opet ce biti svega. Da reshim sebe prvo dobio bi solidnu osnovu da uradim bilo shto. Videcemo.

Jako teshko se secam dogadjaja koji su me boleli, razocarali i gushili, ma neka su i mesec dana stari morao sam da naucim sebe da to pobrisem. Proslost svakako ne smije biti merilo i stup pravila. Ne volim boraviti tamo. Nasuprot tomu, ono kuda idemo je svakako interesantnije. Odoh zavrsiti par skica. Pisem Ti.

Dream Of Ella

Sàm sam. I gutam ovu noc da ona ne proguta mene. Pobrisao sam secanja. Pobrisao sam mrznju i sve sto je moglo da me ponese dole. Ostao sam sàm sa sobom. I hodam s vetrom u ledjima tamo gde me On vodi. Ostalo je sve totalno van slike. I kuda god da stignem pobedicu. Kuda god da On pokaze da sam potreban stici cu. Vise nisam deo gomile. Nisam ni bio ali to nisam nikad izgovorio, na usta. Svakako vise nisam isti. Ostajem da budem sve tvoje. U miru. Sam biram. Nikuda ne zurim. Cekam. Koliko god da je potrebno. Onaj osmeh shto je sve zlo oterao zanavijek. Daj mi opet. Onaj osmeh. I cekam. Ne zuri. Imam svo vrijeme svijeta. Ne zuri. I ostavi ovaj mac negde usput, ne treba mi vise. Vetar sto ti je u kosi ruke su moje. Volim da vidim nasmijane oke. Tvoje. Idem sad a bicu tu. Bespotrebno je da me sakrivash. Da me probash brisati iz glave. Ja sam deo te glave…

Da znash, da dobro upamtish, da ti traje u glavi

U grcu bola savijam se kao celicna armatura pre nego ce je ugraditi u neku tupavu zgradu glupog imena i politi betonom da tu sigurno zanavek ostane. Tu vise nije vazna godina, ni decenija nema nikakvu vaznost. Ako nekad budem pitan ma samo bi voleo da moje reci, zapisane, nadzive i mene i moje potomstvo i drugima pomognu da preskoce sve nedace i probleme na koje nailaze. Zid. I zid sa strane i dole i gore, ma sa svih je strana zid u okrilju ovih ludih Dinara… Cubaj Sebe i Budi Dobro. Sreat Rad i Dan svaki koji dodje.

Naocigled beskraja, eto tu, k’o da sanjam budan

Vishe nishta nije sveto, nikome od Vas. A gledam vas deceniju, i vishe. I nije mi cudo shto ne poshtujete svoje ili sebe ili drage vam ljude. Nije mi chudo. Cudim se beskraju slepila koje isijavate na druge okolo sebe. Vi, kojima ni imena ne zelim da spominjem. Vi, cije se seme umnozilo i sve Nas prekriva vasha zloba i ono shto vam je podareno na koristenje. Vi, gamad ovozemaljska. Na svim vaznim mestima, na mestima koja Mi moramo s skrusenosti prezirati i sebe Vama najavljivati. Mislio sam da smo mi isti, da smo ljudi. Prevario sam sebe. Nenamerno ili namerno, eh to vishe veze nema. Kao shto veze nema shta cu ja rechi i misliti vash ce odgovor uvek biti, ma koji jezik govorili, taj pogled i stav tela ce pitati “A ti, shta si ti uradio i zaradio?” Rado bi ti odgovorio prijatelju no ne vidim da pod mishkom nosish Vujakliju. Tesko ti to da furish okolo a i teshko se brate nalazi to shto zelish da znash, ako uopste znash gde da trazzish, prijatelju bezobrazni. Ma, odoh, neznam samo ni kako te videh, tu usput, kako te uopste ocima konstatovah, ja, jedan od ljudi tu nedje s kraja. A Ti kupujesh Moj grad i ti hodash ulicama mojim i moje mladosti i decastva, ti menjash imena tih ulica i sklanjash cvece, drvece, sve lepo i pobadash ruzne bandere i kioske od gvozdja, strah te je da te zelenilo slucajno ne podseti na rodni kraj, koji god da je, strah je chudo. Dobro je da znas. Tek onako. E, nemoj da zbrises, ostani gde jesi bash ti je lijepo jelda da ?

-=-

Ovaj pocetak sam sam birao. Radujmo se naglas!

Bez zaljenja za proslim, bez i malo nostalgije, evo, vidim taj poslednji pocetak dobrog. Radujem se. Naglas. Novi pocetak. Zbir svesabranog iskustva u pozadini svake misli. Hej! Pa to sam ja! Jak i ponosan na sve shto jesam! Hej!

Neznam a i uopste mi i nije vazno shta ce biti sa svima vama, sa svom bagrom i olosem koji sam sretao kroz zivot. Ne interesuju me vashi mali i tesni zivoti. Vasa samodovoljna ogovaranja i prepricavanja tudjih zivota iako o njima pojma nemate. Vi kojima se ni ime vishe ne spominje. Imam preca posla i vaznije stvari o kojima zelim da brinem, ovaj put. I neka vas ne iznenadi ako prodjem kroz vas ili pored vas ili gledam kroz vas. Ja idem napred shto i vama zelim ali ja idem napred tamo gde imam nameru stici.

-=-

Oko Moje

Ima jedno Oko. Oko Moje, moje Oko. Svuda me prati i pazi, oko Moje, da se shto ruzno oko mene ne desi. Moje Oko i kad spava zna kako sam i shta radim, i, kad se probudi Oko moje samo nastavi da me prati i zasipa cvijecem, Oko moje. Moje Oko.