Vishe nishta nije sveto, nikome od Vas. A gledam vas deceniju, i vishe. I nije mi cudo shto ne poshtujete svoje ili sebe ili drage vam ljude. Nije mi chudo. Cudim se beskraju slepila koje isijavate na druge okolo sebe. Vi, kojima ni imena ne zelim da spominjem. Vi, cije se seme umnozilo i sve Nas prekriva vasha zloba i ono shto vam je podareno na koristenje. Vi, gamad ovozemaljska. Na svim vaznim mestima, na mestima koja Mi moramo s skrusenosti prezirati i sebe Vama najavljivati. Mislio sam da smo mi isti, da smo ljudi. Prevario sam sebe. Nenamerno ili namerno, eh to vishe veze nema. Kao shto veze nema shta cu ja rechi i misliti vash ce odgovor uvek biti, ma koji jezik govorili, taj pogled i stav tela ce pitati “A ti, shta si ti uradio i zaradio?” Rado bi ti odgovorio prijatelju no ne vidim da pod mishkom nosish Vujakliju. Tesko ti to da furish okolo a i teshko se brate nalazi to shto zelish da znash, ako uopste znash gde da trazzish, prijatelju bezobrazni. Ma, odoh, neznam samo ni kako te videh, tu usput, kako te uopste ocima konstatovah, ja, jedan od ljudi tu nedje s kraja. A Ti kupujesh Moj grad i ti hodash ulicama mojim i moje mladosti i decastva, ti menjash imena tih ulica i sklanjash cvece, drvece, sve lepo i pobadash ruzne bandere i kioske od gvozdja, strah te je da te zelenilo slucajno ne podseti na rodni kraj, koji god da je, strah je chudo. Dobro je da znas. Tek onako. E, nemoj da zbrises, ostani gde jesi bash ti je lijepo jelda da ?
-=-
