Sa svih strana sveta stizu zelje za brzo ozdravljenje i "da opet budesh s nama"... Amerika, Kanada, Rusija, Afganistan, Iran, Indija, Pakistan, Australija, Havaji, Brazil, skoro iz svih evropskih zemalja. Gomila mailova. Gomila pisama pred vratima. Pitam vas ja lepo: A cemu sve to ? Cemu ?
Meni ne trebaju zelje, toga sam kao mladji imao u tonama, meni treba alat s kojim se gradi jedan dan. Meni treba mir i zastor iza kojeg mogu biti u tom miru. Ne trebaju mi zelje o svi na svijetu prijatelji moji. Hvala, ali neka hvala, ne treba.
Jutros, ma po nasem vremenu rano, negde okolo 4 ujutru, ukljuci se sekretarica na mobilnom. Malezija. Moj off-shore office. Prekinem. Pozovem. Pitam Marylin shta je frka? Kaze da je neko zvao iz Srbije jer je na mojem sajtu video i procitao taj broj pa da vidi da li je sprdnja ili je "pravi"... rekoh da ovamo ima ludaka kolko volish i da batali nervozu. Pozdravim je. I ona mene.
Dobra namera, volja, zelja da se u necemu asistira i pomogne kako bi sve shto jesmo ikako moglo da napreduje, nestala je u mnogima od nas. U meni ne.
-=-
