Pitam se Koliko sam zapravo bio realan u proceni svog nacickanog osecaja koji se sasvim slucajno zadesio tu kad sam danas prolazio Gradskim parkom pokusavajuci da osetim mirise drveca, sadnica, trave...
Nadamnom, onaj isti oblak. Misli da ga ne prepoznajem ako je u drugacijoj boji. Glupost. Ne smetash mi, ostani tu ali se nemoj kriti jer znam ko si i shta ti je namera.
(...)
Uvek, koliko pamtim unazad, uvek sam volio subote. Ne kao krajeve radne sedmice vech bash kao Dan u nedelji koji nikuda ne pripada. Dotice kraj a nije slepljen uz pocetak. Subota je uvek bio moj dan. Dok ovo tipkam, negde je oko pola tri ujutru, znam da ce kisha poceti s prvim zrakom sunca koji necu ni opaziti ali mi to danas nije vazno. Od ponochi vec, obuzimaju me secanja i nestaju, dolaze i ovaj put Zauvek odlaze... kao da se ovaj mozak samo-odrzava, cisti, baca bespotrebno. Na takvo shto mi lichi.
Iako sam juce doziveo shok koji zaista ne mogu zaboraviti nikada damas cu to razumeti kao privremeo stanje, tako cu lakse iznaci nacin da svoje reci i misli pustim da tamo dolete. Zaista moram to, i zelim, i hocu.
-=-
