Neki je ponedeljak, nekog dana kojeg ne poznam. Nekog meseca kojeg ne poznam. Ni godine ne poznam vise. I budan sam. Probudio se. Ne jutrom. Probudio se. Ka onim planinama tamo. Preko svih brda. U daljine neke. Iza eno onog tamo oblaka. Vise nemam sta cekati, vreme je da se polako podje. Na put. Da se svoje obavi. Da se ne ostane opet odsecen, sakriven i prognan. I kisha mi mirishe na tvoje suze danas. I svo ovo lisce po zemlji koju gazim, jadno li je. Pitam se samo koliko ce da traje. Vech je predugo.
Ja nisam trazio da se rodim ovakav. Da zelim shta zelim i volim kog volim. To sam samo ja. Tu. Gde sam vazda i bio. Nishta nisam trazio. Ama bash nishta. Samo sam postojao. Uvijek cekao. Kao na peronu. U nekom medjuprostoru gde poneki crveni shal skrene mi pogled u drugu stranu, ili podjem koracima za njim i sameljem nekoliko godina gradechi nekom drugom Srechu. Jesam li uvek tako morao? Jesam li?
Sazdan od tudjih muka i jada, pun kao more tudjih rechi koje sad, polako, preplivavaju i mene samog. Sad je tudja istina meni teret. I ne dozvoljava mi da se krechem onako kako zelim. Budem trom od svega shto nosim, shto krijem, shto sakriva sakrivani.
Jednom cu, znam, videti taj zrak sunca shto za mene bushi rupe u oblacima. Jedmom cu i ja biti onaj cijem se imenu nespominjano divi i od njega skriva. Biti sretan. Bicu. Jednom. Nekad. I ne tako daleko biti slobodan i svoj. Jednom chu. Znam ja to.
Te suze i taj bol nemorash vishe cuvati samo za sebe. Pusti ih. Nek svi vide da su osmesi i vrisak bili samo onomatopeja na nekoj probi tvojeg teatra. Pusti, nek ode sve iz tebe ode, u nebo, na nebo, i nek se zzar u stomaku tvojem na minute grije sve vishe. Hej! Pusti. Nek sve to ode. Nikad ti pripadalao nije - pusti, nek ode, nek ide, nek' ga nema. Vishe.
-=-
