Another One Bites A Dust

Predugo offline, znam, nije moja volja. Sve se stumbalo pa i ovaj mozak trazi reshenja tamo gde ne mogu postojati. Okruzenje u kojem sam samo je zid vishe koji ne zelim preskakati jer znam da iza njega nema nishta vredno spominjanja. Ljudi se i dalje kvare kao dzem u otvorenoj tegli, gledash kako narast budj i nishta vishe, josh ne smrdi fala Bogu.

Suvishe redova poklonjeno smradovima.

Ne osecam se onako kako sam volio da to bude niti umijem drugacije svih ovih dana. Kao zatvoren u cauri, chutim i cekam da se okovi slome, da budem napolju, van svega shto je pravilo. Ne zelim se ni naprezati i upinjati uzalud, jer, ocito je da sve shto jeste ima svoj tok i svoju putanju kojoj ne mogfu pomoci da se izmijeni niti ubrzati dogadjaje. Valjalo bi se radovati tome - ne tugovati, red je red i iskonski je, nije nashe da njime upravljamo. (ova me tastatura ubi)...

Samo cu naglas pretpostaviti da dane organizujesh onako kako najbolje znash da ubijesh svu tu tishinu, da odagnash one loshe, crne misli, iako su opravdane kakve god da jesu. Ipak, nadam se da tvoji dani i nisu tako haoticni i razbijeni kao shto meni svaki dan lici na onaj sutra, nadam se.

Ono shto sad mogu rechi je, Cuvaj se, Pazi na sebe, Tu sam ja negde, Uradi sve shto je potrebno da budesh nasmijana, tako bi ja zelio.

-=-