Ovih Dana…

Dok cekah odgovor traficara ustuknuh unazad pola koraka i nagazih lika na njegovu uglancanu najnoviju cipelu. I pre nego se okrenuh rekoh "pardon"... Okrenuh se ocekivajuci odobravanje zbog nehata a vidoh lice koje se polako pretvarase u majmunski kez manijaka. Ignorisah ga. Podjoh na kafu. Ali, eto, pisem ti ko nas kao kancer unistava iznutra i jede meso ovog naroda.

Buljuk odvratnih navika koje nam postavise kao pravila najnovijeg Pravilnika vecine, eto, rushe ovaj grad lagano. O tome ne umem da ti pisem. Ne poznajem gradivo. Sorry.

Putovao sam opet. Nove predele i lica ocima dozivljavao kao neki drugi svet, druge obale i druge neke civilizacije. Iako umoran kao pas dusha mi je odmorna jer sam bio van svih stega i okova koje prostori u kojima zivim namecu.

Opet precutano dolazi do mene. Moze ali eto shvati lepo zasto za tebe ne moze, kaze, i ne srdi se jer bi i ti tako uradio. Prekidoh ga "a nikad prazna vrecho od coveka! Pa josh sam ziv vide li to tvoje oci?" Bih ispracen tisinom...

Ja to tako ne razumem. Eto, ljudi hej ljudi znaju hoce li me imati ili ne. Svasta. Da je sve bilo do ljudi odavno i nebi bio medju zivima.

Cuvaj sebe. Ne moze kisiti vecno, jedamput i sunce grane. Cuvaj se da te dane docekamo zdravi. Drugacije nema smisla.

Dani shto nam se smiju u susret…

I nije svetako  crno ni bilo, ali postajedan za danom i neznam kako ce ovaj narod na posletku isplivati iz svega toga… oseca se svuda, medju ljudima, na ulici, u kuchi… jad koji dolazi i smije nam se u lice… Videcemo, uzimavshi u obzir da smo pregurali preko glave i neke mozda teze stvari mozda ni ovo nece tako jako udariti po nama. Mozda.

Tri su ili cetiri dana ispred mene a jasno vidim da necu moci da ispunim zahteve situacije putovanja i ostaloga. Pre sam u vesheraju trazio moje staro biciklo da polako krenem istim ka Beogradu, ili Peshke, sve jedno je, tamo moram biti u ponedeljak u 10:00 pa da grmilo sijevalo. 3x sve to odlazem i sebe postavljam u polozaj koji je sam po sebi suprotan etici: da me lekari kume mole da se pojvaim…. To nigde nema…

Neznam kako ce sve prochi ali znam da ce prochi. Pricacu ti kad se vratim ako se vratim.

Nekada, prije ratova

Ova kisha shto me podseca na leto kad sam mislio da rukama mogu dotaci nebo, skinuti zvezdu, bilo koju, ova je kisa i novo kupanje kao nekada po pravilu nedeljom :) pred novu sedmicu. A istina je da sam tada mrzeo ponedeljke. I vetar preko haljine sa stotinama krugova koja hipnotise, i kako glavu dizem tako stignem do osmeha koji me je vazda cekao.

Danas ne postoje takvi detalji i sve je tuzno prosto. Ne verujem da ce se krug ponoviti, u ovom zivotu Ne.
Sa slike goruce crvene boje, izlazi tek po neki crni ton stvarajuci osecaj pokreta ruke, naslucuje se od ramena blagim linijama naslikana nezna zenska ruka, naznacenog kaziprsta koji zove. Ledja muskarca u senci. Nije li vecito dozivanje srz nastajanja veza koje postanu navika? Ja, ja sam radje uzivao u cekanju. Ma koliko trajalo.                                      U mislima sam jurio onom ulicom kuca i uleteo kroz vrata. Da je kuca imala sprat mozda bi mogao da zavirim kroz prozor preko puta i nastavim pricu koju ti jedamput zapoce i nikad nedovrsi. Bio je mlad i voleo je cudne stvari. Putovao. Klavir. Vise ga nema. Dobro sam upamtio taj ton. Glas i dim cigarete kroz koji sece suncev zrak. Kroz prozor. Bilo je popodne. Bila je subota. Pred grad. Osecao sam glad. Voda iscrpi. U pozadini se cula moja Adu. S ploce. Iz male sobe muzike. Preko puta mene osmeh za mene. I danas se pitam odale je izvirao sav sjaj oka. U mraku. Na slici.
Godine vise nemaju znacaj i teret vaznosti. Sa dvadeset ne vidish siroko i daleko kao sa ovih cetrdeset. Mora biti sjajno sve to posmatrati sa osamdeset. Setih se nocne baste i par prijatelja i zvuka. Ludilo je da je sve to poruseno. Da je neko zeleo da pobrise osmehe koji se daleko cuju nocu. Boli.
Danas sam opet video moje drvo. Bez lista. Na kisi. Na vetru. Moje staro drvo. Zasadjeno onda kad sam se rodio. Pored reke. I ne vidim mu vrhove. Zanjishe granama. Protrese zemlju ljuljanjem. Da kaze. Da zna.
Odoh ovo prebaciti na komp i blogovati. (ovo se ne pise zar ne?)

Mora Biti daje tamo

Ceznem za otvorenim, velikim prostorima... Trgovima bez kraja sa hiljadama ljudi... Srce mi trazi prostransva koja ne poznajem, daljine i visine... U stanu, kao u kutiji koja dozvoljava pogled na neku drugu kutiju... Moja dusha ne zivi ovde. Tek ponekad navrati. I brzo joj dosadi. Sve. S pravom. Oci mi se umore ovim istim prizorima. Varijante sive. Bela i crna tuba potrosene. Zbir tupog nesklada koji me gushi...

Opet sam probao da hodam. Kao kad beba to proba. Korak po korak. Htedoh da odhodam dalje od onog tupavog brda tamo... Ni do pola nisam. Osecaj je isti umornim nogama starca. Vratih se brzo, natrag u kutiju. Natrag u krevet. Na krevet. I evo, pisem ti.

Ovo dana mi se razvlaci. Bar su noci beskrajne pa mogu u miru sebi dozvoliti bilo sta bez prekidanja i upadanja. Slikao sam vise i opet mogu da pisem satima. Svu tu gomilu valja prevesti na civilizovane jezike. I to me ceka. Platna vise ne drzim u ramovima, nemam ih gde od kako je atelje istorija. Bice. Opet ce biti svega. Da reshim sebe prvo dobio bi solidnu osnovu da uradim bilo shto. Videcemo.

Jako teshko se secam dogadjaja koji su me boleli, razocarali i gushili, ma neka su i mesec dana stari morao sam da naucim sebe da to pobrisem. Proslost svakako ne smije biti merilo i stup pravila. Ne volim boraviti tamo. Nasuprot tomu, ono kuda idemo je svakako interesantnije. Odoh zavrsiti par skica. Pisem Ti.