Ironija u htenjima

Sa svih strana sveta stizu zelje za brzo ozdravljenje i "da opet budesh s nama"... Amerika, Kanada, Rusija, Afganistan, Iran, Indija, Pakistan, Australija, Havaji, Brazil, skoro iz svih evropskih zemalja. Gomila mailova. Gomila pisama pred vratima. Pitam vas ja lepo: A cemu sve to ? Cemu ?

Meni ne trebaju zelje, toga sam kao mladji imao u tonama, meni treba alat s kojim se gradi jedan dan. Meni treba mir i zastor iza kojeg mogu biti u tom miru. Ne trebaju mi zelje o svi na svijetu prijatelji moji. Hvala, ali neka hvala, ne treba.

Jutros, ma po nasem vremenu rano, negde okolo 4 ujutru, ukljuci se sekretarica na mobilnom. Malezija. Moj off-shore office. Prekinem. Pozovem. Pitam Marylin shta je frka? Kaze da je neko zvao iz Srbije jer je na mojem sajtu video i procitao taj broj pa da vidi da li je sprdnja ili je "pravi"... rekoh da ovamo ima ludaka kolko volish i da batali nervozu. Pozdravim je. I ona mene.

Dobra namera, volja, zelja da se u necemu asistira i pomogne kako bi sve shto jesmo ikako moglo da napreduje, nestala je u mnogima od nas. U meni ne.

-=-

Odseceni, kao prognani, od svijeta sakriveni

Neki je ponedeljak, nekog dana kojeg ne poznam. Nekog meseca kojeg ne poznam. Ni godine ne poznam vise. I budan sam. Probudio se. Ne jutrom. Probudio se. Ka onim planinama tamo. Preko svih brda. U daljine neke. Iza eno onog tamo oblaka. Vise nemam sta cekati, vreme je da se polako podje. Na put. Da se svoje obavi. Da se ne ostane opet odsecen, sakriven i prognan. I kisha mi mirishe na tvoje suze danas. I svo ovo lisce po zemlji koju gazim, jadno li je. Pitam se samo koliko ce da traje. Vech je predugo.

Ja nisam trazio da se rodim ovakav. Da zelim shta zelim i volim kog volim. To sam samo ja. Tu. Gde sam vazda i bio. Nishta nisam trazio. Ama bash nishta. Samo sam postojao. Uvijek cekao. Kao na peronu. U nekom medjuprostoru gde poneki crveni shal skrene mi pogled u drugu stranu, ili podjem koracima za njim i sameljem nekoliko godina gradechi nekom drugom Srechu. Jesam li uvek tako morao? Jesam li?

Sazdan od tudjih muka i jada, pun kao more tudjih rechi koje sad, polako, preplivavaju i mene samog. Sad je tudja istina meni teret. I ne dozvoljava mi da se krechem onako kako zelim. Budem trom od svega shto nosim, shto krijem, shto sakriva sakrivani.

Jednom cu, znam, videti taj zrak sunca shto za mene bushi rupe u oblacima. Jedmom cu i ja biti onaj cijem se imenu nespominjano divi i od njega skriva. Biti sretan. Bicu. Jednom. Nekad. I ne tako daleko biti slobodan i svoj. Jednom chu. Znam ja to.

Te suze i taj bol nemorash vishe cuvati samo za sebe. Pusti ih. Nek svi vide da su osmesi i vrisak bili samo onomatopeja na nekoj probi tvojeg teatra. Pusti, nek ode sve iz tebe ode, u nebo, na nebo, i nek se zzar u stomaku tvojem na minute grije sve vishe. Hej! Pusti. Nek sve to ode. Nikad ti pripadalao nije - pusti, nek ode, nek ide, nek' ga nema. Vishe.

 

-=-

Pazi!

Ako je Vreme - Sad je Vreme! I, nema drugog vremena do ovog Vremena! Uradi to sad jer nema vishe naslona ni nacina! Znam da cesh razumeti onako kako treba! O Galla!

 

-=-

Kao Uzaludna Cekanja, ali Kao

Vech se sve pretvara u sedmice iscekivanja, u mesece koji lice na agoniju pretvaranja da je sve u redu i da ce na posletku Reshenje ipak dochi kao shto dodje i sjajno-zlatni zrak sunca jutrima.

Chekacu i dalje.

 

-=-

Sunce...

I nisam par dana ni imao komentara na sve shto se deshavalo. Bilo bi to tracenje prostora i nerava. Ostavicu, ovako, sve to po strani i razumeti sve kao potrebnu prolaznu tackicu u svim ovim godinama. Svaki drugaciji komentar bi sam sebi bio oprecan.

Evo, hladno je, i s prvim snegovima dolaze i prva teskobna osecanja vech naviknutih brdjana na sve shto led i mraz donose. Hajde da i to prihvatimo kao nuzno :)

Vrlo je moguce da sutra budetm cut-off sa linije tako da cu postovati sa mobilnog (?!) ili nekako vech, mozda iz internet caffea - nisam davno bio :)

Na sve se Bogami zziv covek navikne. Pisacu posle

Uz stepenike, stare

Nishta se nije desavalo. Menjaju se godishnja doba i dani - ljudi se ne menjaju, to stoji. Nishta od silnih obecanja (ludost je bila i verovati u ista), koja su se isprosipala pred mene ovih nedelja. Zaista porazno jasna istina. Ali, ako je!

Kao ovim skrhanim, starim, stepenicama, eto tu gore, penjem se svakako ka svojim mislima i sve svoje zamisli realizujem Njegovom voljom. Nece to prestati, moze se samo usporiti. Moze i na trenutak stati, ali se svakako nastavlja i ja ne zelim da Stanem. Da prestanem. Da nestanem. Odbijam!

Subota je, istina, i dan koji odvajam kao Dan, sutra je NeDelja i pred Ponedeljak je. Pricacemo. Satima ili par minuta. Vazno je samo da znam da si dobro jer skoro da i ne postoje stvari ili dogadjaji, nivoi, koji su tu, meni raspolozivi.

Sam Dobro? Ne. Nisam dobro. Tako stoje stvari.

-=-

Nasumicnim koracima

Ovih sam dana, svo vreme, bilo shta da sam radio, sabirao i oduzimao svoje korake u ne tako dalekoj proshlosti, i lovim sebe kako vrlo cesto ponavljam dobro poznate Greske. Onako ukopirano ih ponavljam, budem Dobrica, i stalno ko po pravilu koje to mozda i postaje vidim nishta na kraju. Ludo sasvim.

I hodajuci, bash juce, negde popodne, nizom ove fotografije, slusajuci vodu i vetar, probah da se precizno setim kad sam poslednji put uradio neshto bez razloga? Ne setih se. I u povratku hodajuci, nekih sat kasnije, nisam imao taj odgovor.

Svi kontakti koje sam namerno pogubio, sve moguce varijacije na temu i na nazivi prijateljstva, potrebna prijateljstva, realne prijateljske odnose, ma, sve sam to zguzzvao i bacio da tece niz vodu. Pokazalo se, nazalost, neopravdanim moje silno ulaganje u Prijateljstvo. Zalim, ali, u ovoj zemlji, medju ovim ljudima - nema prijateljstva. Postoji korist i "planirano" prijateljstvo. A shta je to? To je kad naprasno dobijesh prijatelja, nebitno kojom kombinacijom, i sad je samo pitanje vremena koliko je On spreman da zrtvuje vremena pre nego mu "neshto zatreba". Neko je Igrach! Prodju i godine. Neko je sitan playa. Kaze to za da, dva, tri, ama za mesec!

I ovim nasumicnim koracima, u mojim cipelama za hodanje, izbrojah mnogo godina, nasumicno predjanih. Nisam sreo Srechu. Ne u ovom zivotu.

-=-

I kad se malo pretvori u Veliko!

Trazio sam jako dugo odgovore na to pitanje i onda, kao munja iz vedra neba, kao shto to biva Njegovom voljom, sve se okreche na tumbe i polako dobija na smislu svo cekanje i nerviranje i sav zbir ludovanja i nepriznavanja toka Istine.

I eto! Tu ti je sad moj choveche SVe shto zziv covek moze traziiti da postoji za njega, sve shto mozesh traziiti da imash da posedujesh, da ti bude alat za kovanje sreche i sebi i drugima. I gde je sad tu onaj cuveni osmeh? Nema ga. Nova situacija donosi nove brige i nova pitanja i podpitanja pa samim tim i nove uslove i nacine ponashanja i unutar sebe a Bogami i prema drugima. Sad zivot nekako drugacije vredi jelda ? Shta cesh uchiniti prvo ali imajuci u vidu da to treba da odushevi tebe i da ude jasna Njegovo zadovoljstvo?

Enough!

I sad je stvarno dosta skrivanja i hide and seek je kao pronalazenje mene u gomili drugacijeg. Mislish li da je to moguce ?

Hajde da sve prestane i opet kazem da se pocne graditi namesto rushiti sve! Hajde. Hajde pocni da svoje dane ne gradish na ovo moram u ovoliko a ono u ovoliko sati. Kazesh da je Vreme neprijatelj! Hej! Vreme je moj najbolji prijatelj i saveznik. Samo je vreme ostalo da pazi na dane koju su ispred mene - niko vishe. Samo Vreme. Poshtuj Vreme i daj mu svu sebe.

Ja vishe nemam snage, gubim je na minute, a ti vidi, razmisli dobro, cemu onda prazni razgovori kad toliko toga stoji u meni i ceka da izadje van ?

Zar zaboravljash da smo stvoreni da jedni drugima olaksavamo a ne da jedni drugima cinimo tezim svaki dan? Pamtish to? Hajde, budi tu za mene kao shto sam ja i dok spavash tu za tebe.

-=-

Rush With Me !

Da nema Te, cemu bi licio ovaj dan, ova sedmica i sve one pre? Tebi ocigledno josh ne postaje jasno da je sve to deo necega mnogo veceg od samih nas i da se stvari ne daju planirati od minuta do minuta i iz sata u sat.

U Tishini cu opet traziti svoj mir. Sabirati misli jednu oko druge, savijati svoju snagu oko celika. Samo cu pretpostaviti da znash da sam tu, skoro pa zarobljen idejom da ne vredi cekati vishe. Ako je tijelo tu - cemu da moj duh tako ludo luta tako daleko, da juri preko krovova da bi video josh jednom Tebe, na prozoru, u belom, kako zurish u Nebo i trazish taj odgovor.

Vo Sekavanje na Tose Proeski

Slusaj medeno
svu bol sveta sam ja gutao godinama
mnogo duze, stoljechima
i svega onoga shto se prije sjecham.
Znam ja Bol dobro
i ona poznaje mene
nismo drugari
ali se ne mrzimo.
Srecha je opet
uvek daleko od mene
i ponekad kad je vidim
pozelim da je uhvatim bar na tren.
Uvek bude tu
i na isti nacin pobegne
ovaj put zelim da je zarobim
i da joj se cerim u lice!

Tose znamo da si na boljem mestu od ovoga s ove strane!

Enad Game...

Sedeo sam tamo gde Mesec nije. Skoro dva sata. Mnogo prolaznika. Mnogo slucajnih pozdrava i namenskog pokazivanja odora i drustva. Odvratan izbor zvuka za takav prostor. Iako se nisam osecao pristojno istrpeo sam to vreme. Nadglasavanje medju stolovima. Nesklad svetla i zbrka telesnih mirisa i jeftinih parfema.
Ono ostatka veceri cu spremiti kako zelim. Sutra je dan koji, neznam zashto, volim. Nekako proleti. Nekako ni ne pocne a vec je kraj.
Moj golub pismonosa kasni jako dugo. Bice da su ga iznad stranih zemalja pogodile strele ljubomornih. Mozda, mozda su ga mladi ljudi gadjali iz zabave... a nosio je tako vazne reci. Meni vazne.
Odoh da slikam. Cuvaj sebe i sve oko sebe.

CreepShow!

Utorak! Opet veleslalom medju ljudima koji imaju svoju zacrtanu liniju kretanja i nizashta na svijetu je se nebi odrekli a kamoli da se Meni sklone s puta, na tren.

Ne kudim ja tu rulju! A ne! Ljudi samo pokusavaju da zarade za zzivot. Poshtujem to. Poshtujem i ideju da mogu da se meshaju, shto i uveliko rade. Ne poshtujem Drskost koja im pripada po samoj  definiciji.

-=-

Ti si prijatelju Mnogo bezobrazan.

-=-

Hajde da Mi van tog sveta organizujemo Svoje vreme! Znascesh vech kako.

-=-

FastRewerse

(deo jednog maila prijatelju)

toliko svadja
toliko nemira i stresova da je to nepojmljivo
nekoliko puta sam bukvalno kretao u hotel negde
da se zakljucam i progutam kljuc
ili da me zatvore spolja i otvore za mesec dana
da je to nevidjeno
sve shto je trebalo da sredim sve moguce i nemoguce stvari bio je MIR
totalna vakum tishina
i nishta vishe
da pustim mozak da radi u miru
da sve poslaze i reshi
da moze da se tera dalje
medjutim - Ne
deshavalo se da mi u susret dolazi josh vishe sranja
josh vishe gluposti i neodredjenih situacija
samo gazi Enad moze josh
negde pocetkom leta
zapravo aprila
bash mi se zgadilo junacki
i tuda negde
sam imao prvi ono restart, ko komp kad se zaglavi pa ga restart
onda opet u junu
bem mu patka
covek je ko biljka
samo malo vode treba da se zalije
i da je ka suncu okrenut
al i to kad sam sebi oduzmesh
e onda organmizam ne pita
sam se shteluje kako mu valja
jebesh ga
volio bi da sve ovo do kraja septembra prodje mirno
da mogu da odem posle 15 godina NEODMORA
na 7 dana cutanja
pravog, realnog, i hocu
Boze zdravlje hocu - zapravo moram...
(nisam otishao na odmor)

I tad' telefon zvoni...

Javljam se i cujem dobro poznati glas. Cutim. Prekidam vezu. Spustam telefon na stol. Brzo premotam hiljade slika kroz glavu. Nasmejem se. Sklonim osmeh. Na lice navucem masku koju ne volish ni videti.

Bicu Dobro. Budi Dobro. Cuvaj Sebe.

Popodne

Kao nedelja popodne, bez predumishljenog "posle" i bez iskljucivog "videcemo", slikao sam Opet.

Postaje mi vrlo jasno kako je Salvador uspeo da primi u svoje srce i misli svu ljubav koja je kao salve oshtrih strela jurila ka njemu a da pritom ostane zziv. Jasno mi je. I bash mi je drago da mi je jasno.

Topli, mirno vetroviti sati. Skupljeni oko jedne misli kao da mi izmichu pred ochima. Nije da sve to ne prija iako odlazi u nepovrat, cinjenica da je odlaganje zaista metod uvecavanja ljubavi i strasti zaista je istinit.

Ostavicu sve ovako kako jeste.

U nEnadanom

Tako i veceras sve shto smijem smisliti desava se sasvim nenadano i noprostivo precizno ko po nekom unapred zacrtanom, istina, Bozijem planu, kako se svi i krecemo i prolazimo kroz sve shto nam se cini Sudbinom.

Kuchi sam doshao skoro pa odmah potom, rasterecen svega shto ima naslov Brige. Pomalo umoran, prijatno.

Onaj se dan, juce, zavrshio, sasvim van pravilna predhodnih dana i kao takav ostavio poseban pecat na sve shto pamtim u poslednjih nekoliko meseci.

-=-

Danas kad pocinju kishe

Pitam se Koliko sam zapravo bio realan u proceni svog nacickanog osecaja koji se sasvim slucajno zadesio tu kad sam danas prolazio Gradskim parkom pokusavajuci da osetim mirise drveca, sadnica, trave...

Nadamnom, onaj isti oblak. Misli da ga ne prepoznajem ako je u drugacijoj boji. Glupost. Ne smetash mi, ostani tu ali se nemoj kriti jer znam ko si i shta ti je namera.

(...)

Uvek, koliko pamtim unazad, uvek sam volio subote. Ne kao krajeve radne sedmice vech bash kao Dan u nedelji koji nikuda ne pripada. Dotice kraj a nije slepljen uz pocetak. Subota je uvek bio moj dan. Dok ovo tipkam, negde je oko pola tri ujutru, znam da ce kisha poceti s prvim zrakom sunca koji necu ni opaziti ali mi to danas nije vazno. Od ponochi vec, obuzimaju me secanja i nestaju, dolaze i ovaj put Zauvek odlaze... kao da se ovaj mozak samo-odrzava, cisti, baca bespotrebno. Na takvo shto mi lichi.

Iako sam juce doziveo shok koji zaista ne mogu zaboraviti nikada damas cu to razumeti kao privremeo stanje, tako cu lakse iznaci nacin da svoje reci i misli pustim da tamo dolete. Zaista moram to, i zelim, i hocu.

-=-

Gala

Pojavljujesh se odjedamput, kao staro secanje

Kao kad te na ulici miris podseti na stare dane

Ne pitash, ne optuzujesh, ne zarobljavash me

Dajesh mi sve, shto nemam, kao da sve stane.

Sve moje ruzne godine za cas pretvarash u san

Koji bi ziveo, ovaj put stvarno, bez mashtanja

I kao chudom pozvana svoju pricu ti ispishesh

U taj chas rani i postajes josh cvetnija, neznija.

Nemoj da odesh Gala, da nestanesh i ostavish

Sruseno carstvo boje i zvuka za sobom onako

Nemoj da nestanes i ubijes ovo shto se onom

Najvechom zove, nisi ti, nisam ja, tek bilo ko.

Ostani, ovaj put, cak i ako nejasno vidish sve

Daleke prozore, zamagljene, tu ti je i vrt ruza

U beloj, dugoj haljini, volela si da vetar igra

Tvojom kosom, dok suzu krijesh, umire tuga.

-=-

Za Kraj ovog Dana

Retke su moje sreche (mnozina) kad se desi, dozivi, pojavi, neko kao ti i zeli napolje iz svoje koze.... eto, Bog dao, zadesim se ja uvek tu, vekovima vech... i po ko zna koji put deshava se ista stara pricha koju skoro da i ne podnosim ovakvom ali je uvek istrpim kao da gledam film pa eto cekam i sam happy end filma...

Nisam ja sretan, u svoj gomili svega shto pluta ovom glavom malo je trenutaka koje mogu zabiljezziti i ostaviti ustranu da ih nekad nekome namerno spomenem kao svoje masterpiece dogadjaje... zaista retko... ali se, ipak, deshava...

Volim vetar, ponekad se poistovecujem (bukvalno) s njim. Zvali su me EOL iz zezanja i straha 20tak godina unazad... dok se josh imalo snage juriti s pticama na nebu....

Nebitno, da preskocim sve beznacajne, momente...

The point is, dakle, poenta je, da mi sve to prija kao pojavno biche, kao rech, ukucana, odmerena ili neodmerena, nebitno, kao osmeh i kao pogled, i tvrdim da tu visi i postoji obilje prepoznavanja i vishestrukog razumevanja, tu, izmedju nas...

Samim tim, moja zelja nije samo zastitnicka, vech se vodi i modalitetom "slicni se privlace" tako da vrlo cesto pokusavam biti u tvojoj kozi i super obratno i sve zajedno... valjda su to ti momenti kad se ja osecam ovako kako se osecam a ti se bash divno osecash, za razliku od par sedmica back now....

Manji Izbor Pesama ciklusa "Rukovanje s Dalaj Lamom"

Svakojakve su se stvari dogadjale, neke poznash, neke znash, neke sam izgovorio, ispricao...

Kad Ostanem Sam

Kad se sve pogasi, ugasi
Kad sve izgubi svoj smisao
Kad sam odaberem noch
K'o saputnika i, kad ostanem sam
Trazim te...
Jurim po nepoznatom
Tvojih snova, reci, i Trazim te...
I iza svakog kraja ulice sebi smislim
Novi niz pravila, Novi niz znakova, i nacina
kako da trazim Te. Kako da ne izgubim te.
Kad se sve pogasi, ugasi
I kad sve shto znam vishe nije tu
Kad ostanem sam, i svecha
Kad vishe ne poigrava plamenom
Pozelim samo da znam
Da bar Ti mirno spavash
Da bar Ti znash.

(...)

Kako da znam da si to Ti?
Cutao. Sedeo. Hodao. Mislio.
Sanjao. Pisao. Govorio. Cutao.
U onom nizu lipe, tamo pokraj starog kamenog zida
Ostale su tvoje, nedorecene, reci... pored reke...
Iza kamenog zida, tu blizu nizova lipe, pored reke...
Nashao sam ono shto si precutala; sam sam nashao.
Kazu, ljudi kazu, da tvoja bashta vishe nema ruza
Da si ruze pocupala, bacila... kazu da si pozelela jorgovan...
Kazu da stara majka, s prozora gleda na sve
Da place kad je ne vidish, da se smeje kad si tu
Kazu da je zadovoljna svime shto cinish, da te miluje po kosi...
Kazu da je vreme izlecilo tvoje greshke
Kazu...

Sakriveno

I cekajuci jutra, znam
Sta sakriveno opet sakrivash
Od sebe
Sada mislish da je dovoljno
Da se nasmejesh, i da prodje
Da se zaboravu da, da ode
Meni govorish!? ...da je oholo
Prezir sebi darivati, ovde
Sebe tishinom kazniti, zbogom
Dozvolio sam sebi da verujem
Oteo sebi i vreme i san
Srushio sam sve mostove
Prevario i noch i svaki dan

 

U Tren

Napokon, osvanuo
Kao nov dan.
Shvatio, koliko je bezuman
Svaki pokusaj da ostanem
Sam.
Kao tezak san
Zaglavljen izmedju vrha i dna
Opet pokusavam da znam
Izmedju jave i sna
Sacuvan, doveden do ivice
Ponora
I kad sam birao - odabrao sam
Upravo onako kako si ti htela
To nikada i nije bio moj izbor
Vazno je da si ostala zatecena.

(Dedicated To Someone Who Might Be wrong)

Onome Ko treba Da zna

Kad jednom ustanesh, ujutru
volecesh
Svaku travku u bashti
Svaki zrak sunca
i svaki oblak...
Vetru cesh se radovati
kishi smejati
Svaka pahulja snega ce biti josh jedan osmeh
Svako jutro novi svet
Svaka noch mir
Svaki udisaj
znak da postojish i
Budesh svesna sebe
Znak da zivot Trebash voleti i
Ziveti

 

Precutano XXXVIII

Vise mi nista ne znaci tvoj osmeh
Ni miris borova, ni onaj pesak do obale
Vise mi nista ne treba tvoj gnev
Otvoren a sakriven velom obmane
Evo, opet sam dosao, iz daleka stigao
I kanim se naci neko novo ruho za se
Evo, opet, sam sam i ovaj put birao
Da josh jedamput imas senke iza se
Brige, koje ne prolaze, tvoje su, kanim
Kanim nestati iz tog sna onako zanavek
Shta cu Ti ja, dalek, i opet da te ranim
I nestanem, a cuces u vazduhu smeh
Letecu vetrovima, spavati oblacima
I necu pricati pricu zvedama, no znaj
Kamo god odhodao, bilo kuda koracima
Vise ne moras brinuti, ovo je Kraj.

Precutano XXXIX

U smiraj, kad vech znash da me nema
Bespotrebno je preturati po toj glavici
Kad cuvari odu po neka nova pokoljenja
Svanuce dan sve sa suzom na latici
Nemoj ni probati, da bezish od sebe
Udahni novi dan, obuci novu haljinu
Zablistaj kao shto si znala, za mene
Premeri vreme, obuzdaj san, daljinu
Ulicama, koje su skrivale Tvoje Ja
Sad hodam sam, ispod kisobrana
Stojim, nekog cekam, cela godina
Gledam na bashte starog jorgovana
I mirno se onda probudim, iz sna
Kao da si josh uvek tu mirise soba
Izvucem osmeh s kraja usana
Neznajuci koji je dan, ni doba

 

Prechutano XLI

Neretko sretnem taj hodajuchi osmeh
Tad kao neocekivan povetarac odletis
I onda sebe pitam Shta je ovde Greh
Kad ne postojish kao dan noc smenish
Tad, ono, k'o u tili cas opet te eto
Kao da si svo vreme sveta i bila tu
Ne umem da se ne Smejem, kao u leto
Kao detetu nadjes izgubljenu igracku
Prvo lepo, otvorish sva vrata okolo
Pa ih onda bez reda sva pozatvarash
Pustish da hodnicima lutam unaokolo
Pa zidove svojim leptirima isharash
Ti znash kad da dodjesh kad da odes
Znash i da sam kao vetar, vetronosa
Sjajno ti iskopas nachin da nadjesh
Nove reci Nove snage za "neka ga"...

 

Prechutano XLIX

Voleo bi da mogu, da te krilima
Sacuvam i ovog vetra i ove kishe
Voleo bi da mogu, da te rechima
Odnesem, da te zlo ne vidi vishe
Voleo bi da mozes, da izgovorish
Rechi koje ce me drzati okovanim
I Voleo bi da znash, da otvorish
Vrata dvoraca chutnjom skrivenim
Sve bi To Voleo, a i dozivecu ja
Da tvoje ruke eno tamo pokazuju
Da tvoje ochi bez rechi pricaju
Dozivechu ja, da sni sne snivaju

 

Izmedju Redova

Plakao bi, od sad oo vecnosti
Kad bi znao da necu imati vremena
Ili prilike
Da ti pokazem, da pojasnim, da dam
sve sto sad zelim je da spavas mirno
JA sam uvek tu, negde okolo, bar
Bar da te pokrijem kad u snu
Promenis stranu i uvuces ruku
Pod jastuk...
I, u redu je, napravi se da nisi tu
tako je jednostavnije, a ja necu znati
Umalo da zaboravim...
Nema potrebe da to radis
Ja mogu da odem kad god to pozelis
Ono sto ja zelim je da ti pokazem
Na nebu
Tvoju zvezdu, samo jednu, koja te vidi
JA samo zelim da vreme koje imas
Bar slucajem na trenutak pripadne meni
Ti znas zasto sam ja tu
ali NE ZELIS DA ZNAS, neces to reci
Ti znas cemu ova noc, precutaces
ALI ne umes da das, godine trujes
Sve sto stoji iza tebe, gusi te
Uzecu sam, tvoje sate pod ruku
Hodacu sam, nije vise vazno
Sad, kad si rekla, ustima mednim
Da mozemo biti samo dve lipe
U beskrajnom Drvoredu, pod konac!
Jednom kad dozvolis sebi i reci
I misli, tad ces me lako dozvati
I naci, na istom mestu, gde stojim
I cekam, da prodje i ovaj vek
Da zelje i sne sam prebrojim.

 

Kad Chutish

Kad chutish, znam, nije na dobro
Kad chutish, znam, dolaze kishe
Kad chutish, znam, nosiche vetar
Opet, moje rechi daleko od tebe
Kad Ti chutish, a ja chutim
I gledam, i chutim, i vidim shta
Se ochima ne vidi, a zelim da
Chujem, a samo vidim.
Ti kad chutish, shta bi te pitao
Pitachesh ti mene Vech, tugu neku
Okrenucesh rechi i temu Na stranu
Drugu, tamo gde se okretati ne mogu
Izvrnucesh naglavachke sve, da
Nacrtam svoj osmeh, plastiku zivu
Da ga samo vidish, da se josh jednom
Prevarish da sam sjajno-divno-bajno.
Ti kad chutish. Chutish da ne boli
Izgovorena rech, obecan dan, noch
I smetnesh s uma, da tu nisam onako
Kad chutish, znam, nije na dobro
Kad chutish, znam, dolaze kishe
Kad chutish, znam, nosiche vetar
I mene i sve shto sam ja Daleko,
Tamo gde je zaborav, gde je moj kraj.

Sitan Neki Sat

A mislim na tebe
I bez obzira shto nemam naviku
Trazim te naokolo
Osecam gnev, svu strast, paniku
Sitan je neki sat
Znam, mirno spavash ne sanjash
Ni na kraj pameti
Ne ko ja duhove noci da ganjash
Sutra ce biti isto
Ti cesh nastaviti kao niceg nema
Ja odigrati sam
Prochi ce i jedan umishljeni dan

Onaj Zid o kojem smo pricali

Koji se neda preskochiti
Eo ga, tu ispred mene
Od mahovine mekan, a crn
Ovaj put trazim li uopste
u sebi snagu
Da sve to prekochim i
nastavim dalje
Ili, ili samo zelim da zazmurim
I da se pretvaram da ga nema
Da prodjem kroz njega
Kao i hiljadu puta do sada
Ovaj put Ne.
Ostacu tu. S ove strane.
Sacekachu da vreme prodje
Da zid padne, od vremena
il Ratova nekih, buduchih
Ja se nechu boriti
I u tome je dobra borba
Onu koju u sebi vodish
S najcrnjim neprijateljem
Sobom
Ipak, bez zelje, i volje
Ni ta se bitka neda dogoditi
I onda dozvolish - vreme
A vreme, vreme je Sve
I samo se On Vremenom Kune.

 

Tebi tako obicna jutra, nochi

I onda je doshao cekani Dan
I onda sam goreo vatrom, goreo bolom
I onda je prestao moj San
I onda sam poceo svijati uzarene misli
Sav nem, sav sputan, okovan
Najednom, sve uz osmeh
Natkrishe me krila, bijela krila, hladna
Obradovah se krilima tek
Toliko da mogu usnama rechi zzala
Sav tvoj postadoh zanavek
Smejesh se kao da sam mogao znati da dolazis
Drzish mi ruke i bacash svoju kosu kao vetrove
Gledash me u ono shto su nekad bile moje ochi
Hranish ovu moju dushu kao tvrde stene valove
Najednom, sve uz osmeh
Natkrishe me krila, bijela krila, hladna...
Bijahu to tvoja krila, Bijahu to tvoje ruke
Bijahu to tvoje rijechi, rijechi ciste, same
Da me josh jednom dize sa dna ove jame

Na koturu vode

Cekao sam, dok mi vlasi nisu postale bijele
Stojao na kishi i snijegu, gledao sve strane
Hocesh li se pojaviti, da satresh ovu muku
Shto je u grudima nosim sve noci sve dane
Licilio je na jutro kad si se trebala pojaviti
Kao shto se sunce, chovjeku na Sedzdi javi
Licilo je i na onaj dan, kad sam te upoznao
Nemirnog, nemirnog duha shto se i nesavi
Ko koturu shto se od vode vrti, u nedogled
Tvoje su ochi mojem duhu podarile, nemir
Te sad vidim shta srce zeli, a ne shto stoji
I zivim shta dusha hoce, pa i ovaj ludi pir

 

U Chekanju

Ti spavash

I sanjash sve, moguche, shto se sanjati moze

Lagano opet, znam, preturash po mojim recima

Da nadjesh nedoreceno i dvosmisleno charima

Ti hodash

I koracima odmeravash koliko smo daleko

I tad zbrajash svaku misao koja je zakljucana

Hodash a zelish da ova noch bude potroshena

Ti osecash

Shta moje ochi traze u tvojim ochima

Sklanjash pogled cak i od slucajnih prolaznika

Da se ne desi da naletish na ovog izgnanika

Ti znash

Da uvek spushtene glave hodam zaboravljajuci

Sve shto je proshlost koja me gushi godinama

Hodacesh ka meni nasmejana mirnim koracima

 

U Taj Dan

Vidim Kraj, novi kraj, za mene

Cujem Kraj, kao najljepsu odu

Radosti odu, takav kraj, mi ide

Dok lezim tu brojim po svodu

Vidim Kraj

Mislio sam da je moguce sve

Postaviti na svoje noge, lako

Trazio sam onu rech tvoju tu

U secanjima gde sam i plako

U taj Dan

 

Tvoja Stvar

Stojish nepomicna kao skulptura i cutish

Kao da cesh time promijeniti cijeli svijet

Niti zelish da razgovarash i odbijash sve

Nechu ja probati josh dugo davati cvijet

Nisi ti ono shto mislish da jesi, o ne, nisi

Ono si shto sam zelio da jesi, umishljen

Zbiram sad, evo, znakove kojih se setih

I ne nalazim, da sam u svemu ja ubijen

Ti cesh kao i uvijek odabrati sasvim novo

Naoko sretna zivjeti svaki taj tren snazno

Da svi oni vide lepezu mogucih ti izbora

Nasmijan tu, ja necu uzimati kao vazno.

 

Rekoshe da...

Kazu mi da davanje nikad nije bilo uzimanje

Kazu mi da je ljubav skupa i da je samo dim

Kazu mi da se nemoram toliko truditi oko svega

Kazu mi da je najbolje biti postrani svijeta

Kazu mi da su stari znali ponajbolje kako je sta

Kazu mi da u mojim godinama moram paziti

Kazu mi da je sve shto je dunjaluk prolazno

Kazu mi da je najpametnije cutati ponizno

Rekoshe da ako dajem to nikad necu uzeti

Rekoshe da platim li ljepotu mira ljubavi nema me

Rekoshe da sto vishe upirem vishe mene nema

Rekoshe da i ako vidim treba da ne vidim

Rekoshe da se obazrem na izrecheno, staro

Rekoshe da nemogu tako lako osmjeh dati

Rekoshe da svemu bude kraja na kraju

Rekoshe da kod ustiju usta netrebam imati

 

Taj je sitan sat

shto proba vreme Ti meriti

Tu ispod prozora, u sitan neki sat

Kroshnja nekog drveta, sakriva te

I miris taj koji za sobom ostavljas

Odaje te cesto, ko svetlosti leche

A mali grad, a silnih li pravila tu,

Zatrpavaju shto s mavi neba shto

Sa crne zemlje, samo dolaze josh

Nedaju nachina da vidim to oko

Svetlosti noci mi smetaju da sam

Shvatim jesi li u svojoj kolibi sad

Ili gore, u visini, vetru u kroshnje

Sa tvog okna gledash li ovaj grad

Ili sanjas, a zaboravljena muzika

Tiho, pliva iz zvucnika, blues je,

Bar na kraju svih stepenika snish

Miran san, beskrajan, za cudo je

Taj je sitan sat, shto proba vreme

Ti meriti, glad odagnati, sitan sat

Shto osmeh ti skloni, tugu ti daje

Ustajes kad novi dan bude ti dat

 

Nemozesh To Zaboravljati

U pauzama izmedju ovog i onoga shto radish

Nemozesh ni probati, sve to zaboravljati tako

Ja nisam list, do pola ispisan i zguzvan, bacen

Mozesh, ipak, probati da sve shto ti je secanje

Polako pokrivati kao shto vreme pokriva stare

A nezaboravljene hijeroglife na tim zidovima

Mozesh i probati da budesh tu i u svemu tada

Probash nachi ono najruznije, ono najgadnije

Probaj, al' opet, veruj nemozesh zaboravljati

 

Pusti ga nek' ide, sestro

Pusti ga...

Neka nadje novi dan

Pusti ga...

Neka nadje novi san

Pusti ga...

Pusti ga nek' ode, sestro

Zauvjek nek' potre trag

Pusti ga...

Neka ga, nek zivi, sestro

neka pamti shta si mu ti

Pusti ga nek' misli, sestro

Da je iza, tamo, neg' ti si

Mu bila, sestro

Pusti ga, jednom ce dochi

Pred ova vrata sam, sestro

Pusti ga...

Kad sve utihne, u jutra

 

Skrusheno...

Pozelim i odmah zazalim, sto sam dozvolio da nisi tu

U sebi spomenem Njegovo ime i zatrazim spokoj svoj

A nisi, nisi tu, i sa prvim zrakom Sunca postajem vetar

Da se vinem gde mozda josh zivish, gde je spokoj tvoj

Tu cu naci moj odgovor, savijen u stare haljine, svijen

Iako nevoljno sve shto vidim, chitam tu daleko je sada

Opet, ljudski je to, ostaje za nama putokaz koji govori

Na koju stranu da ne idemo nikada vishe, ostaje nada

 

Pazi da ostanem Tu, vetar me lako ponese

Juce sam trazio sebe po mislima tudjim satima

Ne nadjoh se, jer niko me vishe tako ne pamti

U tvojoj srechi nadjoh jedan stari osmeh, svoj

I bi' radostan satima, zbog tebe, a tu je sad on

Podjoh potom potocima prozivljenog davanog

Uzeh prvi dan koji vidoh, bese obeshen na zid

Divnog li dana, sjajnog li dana u kojem si svud

Samo ti, i medju drvechem, i u oblaku, ti si mir

Hodah beskrajnim poljima tvojih novih snova

Smejah se, i radovah opet svemu shto ti zelim

A ti za to nemozesh ni znati, to je ljubav nova

Ili, strast sakrivena medju tvoje osmehe otrova

 

Pred Vratima

Stojim, ne ulazim, a imam kljuch

Spavash, da budim te nemam srca

Ako bi te to nasmijalo, ucinilo sretnom

Ulazim sigurno, bez cekanja, da vidim

Ochi koje nevidoshe kajanja

Stojim, a vech sam korake odhodao

I gledam sve shto sam do skora sanjao

Svud okolo, sva moja secanja, okacena

Kao fotografije koje se tek radjaju

I iz svake se nazire taj osmeh

Ne stojim, vech padam, kroz duboko

I nije mi vazno shto zivot tu zavrshava

Da bi drugi poceo, nemam tu brigu

Dok znam da hodash lagano, da zivish

Slobodno, i nashe dane znash jasno

Fala Vlatko!

Leb I Sol - Cuvam noc od budnih

Sa desne strane nocas nema te, a znas da je krevet veci bez tebe
Postelja cuva tvoje mirise, a stvari po sobi smeju mi se
Kao na strazi cuvam noc od budnih
Ja sam samo jedan od "sinova bludnih"
Pravih se reci uvek kasno setim
Odgovor znam kad ostanem sam
Sa desne strane nocas nema te, a znas da je krevet veci bez tebe
Kao na strazi cuvam noc od budnih
Ja sam samo jedan od "sinova bludnih"
Pravih se reci uvek kasno setim
Odgovor znam kad ostanem sam
I sta posle svega isto pitanje, da li me opet ceka skitanje
Kao na strazi...

 

E vala s malim korekcijama ima razloga shto sam budan :)

... i onda se i noch smatra divnom :)

Te se sve deshava ko po redosledu snimljenom za jednu jedinu priliku, ne da se ponavlja. Postoji li veche zadovoljstvo nego osloboditi zarobljene duhove i pustiti ih Van da odlete tamo gde pripadaju? Postoji li vecha srecha od momenta kad Znash da je sve uradjeno, receno, spomenuto, ucinilo da se otvori put koji je Cisti put na kojem nema bodljikave zzice i zabrana? Zaista ne postoji. Bar ne da ja znam.

Generalni utisak: Generalno opustanje situacije, organizma i mogucih zategnutih situacija. Pravo da se radujesh! Ja se radujem. Evo, ene! :)

U ovo trenutku Dobro sam, a odavno nisam bio ni priblizno dobro. Sad, ok sam. Pisacu posle, sad mi je prelepo da bi tipkao...

Neki su dani sazdani da budu nasmijani

Prodje kompletno leto, a evo i jesen, a da ne napravih kontakt ili cuh od poznanika ni jednu lijepu rijech o stvarima iz njihovih ili zivota uopste. Kaze jedan, nedavno, "steglo ga brate to shto more, nafaka curi ono ko Grlica kad poledi po Bukreshu..."

Smijo sam se danima tome. A tuzno je. Nejse.

Zavrshio sam sliku. Ne, ne falim se :) jesam stvarno, eno je u hodniku, sushi se. Moji navikli da ulje smrdi pa sad i kad radim s suvim pastelom a ono njima "smrdi" a nema ni s od  smrada, al ok je, nek im smrdi, kad tao kazu.

Kad pomenuh smrad, sad mi zao shto sam onomad spalio sve stare negative i skice za radove. Blesavo bash, tako te trenutak ponese pa kukash godinama. E jes' trenutak.

Bash nedavno, u bashti "Sunca", nekako slucajno, pokupi se to malo ljudi shto je ostalo znano i zametne se tu pricha o danashnjim vremenima. Lep dan, malo kasnije popodne. Kaze jedan od njih kako vishe nishta nije isto ko pre i da su nekad vremena bila bolja za zivljenje. Drugi mu, ocekivano, samo u injat, rece da je i on tad bio mladji pa mu je sve i izgledalo bezbriznije i bolje pa i sam zivot. Dodjoshe i kafe i pljeskavica od 8 chevapa za jednog od njih koji nije imao vremena ni da pita ostale shta hoce ili mogu ili zele. Navali on na pljeskavicu i pojede je, tuge o tuge, i prije nego nas trojica pocepasmo kesice secera za espresso i isti prosusmo u kafu. Cutalo se zatim. Povremeno bi poneko izvuk'o "jah" tek da se zna da je prisutan i tu u mislima. Bilo kako bilo, ostasmo do sumraka i onda svako svojim izmishljenim razlogom i "poslom" na svoju stranu. Ja ostadoh. Volim da ostanem josh malo, da sve ispremotavam i popijem jednu u miru, onako bez da mi neko trazi odgovor bash dok gutljaj klizi niz grlo. Sve za hajr, shto bi rekla prijateljica. Shta li je uopste s njom? Nisam je video mesecima...

Popodne

I sta da im radish... ima ih koji uzivaju u svemu ovome shto vide, shto nacuju. I neka ih! Treba. Ako se dozvoli i Treba, kazem.

Danas cu biti samo ono shto jesam, ni kap vishe. Potroshicu i ovaj dan na pisanje. Mozda kasnije dovrshim onu sliku koju radim vech pola meseca, umesto pola dana. Ne mogu se naterati da slikam kako zelim vech mesecima. Sve to vuche u neke tonove koji su mi ionako teshki i naporni oku. Istina je da zelim svezzu, blagu boju. Videcu vech na shta ce sve to ispasti. Ili, ili sve obet bacim u crno, da umre, da nestane... Ne bi bilo ni prvi ni poslednji put.

Da znam da si tu negde pozelio bi da se javish. Da znam da si dobro. Da je sve okolo tebe ok i da si ti ok. Uistinu, i nema razloga da budesh bezveze. Probaj bar.

...

Izashao okolo dva popodne. Odhodao standardnu rutu. Slusao vodu nekih pola sata i manje. Hodao nasumice. Jedan me miris na ulici premotao dobrih dvadeset godina unazad. Vratio se kuci. Kuci klasika.
Ocekivanje umara. Iscekivanje dan kroz dan postala mi je navika, mozda i regularan deo dana i noci.
Pisacu kasnije.

Ko sve Utorak

Negde je blizu sest ujutru. Neki ce se sad buditi, ja sam pisao do sad i idem u krevet lagano. Josh samo ovo.

Baterija mobilnog prazna - ide na punjenje. Stomak prazan i tako ce ostati do vremena iftara iako ne postim.  Ostala nosiva obelezja savremenog doba poput novcanika, nashivenih dzepova, kutije sa lekovima -  sve prazno. Ishte da se popuni :) ma daj... vishe mi ni na pamet ne pada momenat popunjavanja kad je sve ionako unapred potrosheno. Nije li ?

Cekajuci Novi Dan

Skoro da nishta novo i ne ocekujem. Bice to ista lica, isti ljudi unaokolo. Bar mi sad tako lichi. Negde je iza ponochi i celi grad mi vishe lici na slivnik nego na s planom ishpartane ulice.

Jadna deca ciji ce to biti jedini svijet koji znaju. Bar zadugo.

Da zaspem - samo ce pre dochi dan koji ce obeleziti kisha i ruzne vesti politike a sad i meshano kao meshano meso. Daj Boze da na mene zaluta neko kome ishta kulturno ili novo treba, neko kome je potrebno da se od nishta napravi neshto. Neznam. Javicu ti, potpisujem :)

Ma isti je dan, predvece

Sad iz carsije. Osim ogoljenih osmjeha i vestackih lica zabrinutosti, da bi se svakako uklopila u opste drustveno-politicko-moralno s(r/t)anje nema nicega vrenog spomena.

Popismo kafu, Prijatelj i ja. Razmenismo po koju usput tipkajuci svako za sebe svoje sms poruke.

Another...

I javljaju se neki novi horizonto, vech istog popodneva, osmishljeni da traju, ocigledno, naoko, sve to divno zvuchi, izgleda, no, cini mi se, opet slika poznata... bude fino mesec-dva i onda se pretvori u sve shto odavno i prepoznajem kao unapred planirano.

Plashim se da ovaj put ne zelim to. A, nema ni funkciju da u svemu shto vidim ili osecam uzivam znajuci da cu vrlo brzo videti kraj te epizode, chega vech...

I medju silnim "zaradjenim" prijateljstvima, medju silnim prijateljima i tzv drugovima
deshava se da u stanju kad je nemoguce raditi ostajem bukvalno na milost i nemilost onih
koji bi zapravo trebali da mi "lete u susret" i ne Daju pomoch vech vracaju primljeno od pre,
daleko pre i od davno...

Brzo se zaboravlja Dobro, potpisujem!
Opet, dace Bog, moguce je i da se opet stane na noge a tada bolje da nisu u mom
rukohvati svi koji se prepoznashe u ovom tekstu...
Polako, polako, moze Enad josh...