Kao kad se Zemlja ljulja, sve stane. I stoji tako, beskonacno dugo, naoko bez razloga, dok ne pitash. Malo je poziva, saznanja, reci, koje me bar na tren nasmeju, ucine sretnim, veselim. I, onda, pitam se. Koliko su svi ti ljudi svesni da me ne povredjuje sve ovo shto ochima mozesh gledati? Ali, zaista me ne dodiruje. Ja nisam tu za takve slike, takve nemire, neocekivane dogadjaje. Nisam tu. Bole me ruke, pisacu posle.
(...)
Otimacina na sto nacina eto u shta se pretvara sve ovo okolo shto ochima mogu da vidim i mozgom da razumem... ludara jedna obicna... sve je otishlo u Honduras...
(...)
Kishni dani dolaze, oni predivni za kunjanje kad je covek onako rahat i miran u svemu, kad ima i kad ne misli o i za sutra, kunjachu svakako iako nishta od gore propisanih uslova ne zadovoljavam.
-=-
