I tad' telefon zvoni...

Javljam se i cujem dobro poznati glas. Cutim. Prekidam vezu. Spustam telefon na stol. Brzo premotam hiljade slika kroz glavu. Nasmejem se. Sklonim osmeh. Na lice navucem masku koju ne volish ni videti.

Bicu Dobro. Budi Dobro. Cuvaj Sebe.

Popodne

Kao nedelja popodne, bez predumishljenog "posle" i bez iskljucivog "videcemo", slikao sam Opet.

Postaje mi vrlo jasno kako je Salvador uspeo da primi u svoje srce i misli svu ljubav koja je kao salve oshtrih strela jurila ka njemu a da pritom ostane zziv. Jasno mi je. I bash mi je drago da mi je jasno.

Topli, mirno vetroviti sati. Skupljeni oko jedne misli kao da mi izmichu pred ochima. Nije da sve to ne prija iako odlazi u nepovrat, cinjenica da je odlaganje zaista metod uvecavanja ljubavi i strasti zaista je istinit.

Ostavicu sve ovako kako jeste.

U nEnadanom

Tako i veceras sve shto smijem smisliti desava se sasvim nenadano i noprostivo precizno ko po nekom unapred zacrtanom, istina, Bozijem planu, kako se svi i krecemo i prolazimo kroz sve shto nam se cini Sudbinom.

Kuchi sam doshao skoro pa odmah potom, rasterecen svega shto ima naslov Brige. Pomalo umoran, prijatno.

Onaj se dan, juce, zavrshio, sasvim van pravilna predhodnih dana i kao takav ostavio poseban pecat na sve shto pamtim u poslednjih nekoliko meseci.

-=-