Ceznem za otvorenim, velikim prostorima... Trgovima bez kraja sa hiljadama ljudi... Srce mi trazi prostransva koja ne poznajem, daljine i visine... U stanu, kao u kutiji koja dozvoljava pogled na neku drugu kutiju... Moja dusha ne zivi ovde. Tek ponekad navrati. I brzo joj dosadi. Sve. S pravom. Oci mi se umore ovim istim prizorima. Varijante sive. Bela i crna tuba potrosene. Zbir tupog nesklada koji me gushi...
Opet sam probao da hodam. Kao kad beba to proba. Korak po korak. Htedoh da odhodam dalje od onog tupavog brda tamo... Ni do pola nisam. Osecaj je isti umornim nogama starca. Vratih se brzo, natrag u kutiju. Natrag u krevet. Na krevet. I evo, pisem ti.
Ovo dana mi se razvlaci. Bar su noci beskrajne pa mogu u miru sebi dozvoliti bilo sta bez prekidanja i upadanja. Slikao sam vise i opet mogu da pisem satima. Svu tu gomilu valja prevesti na civilizovane jezike. I to me ceka. Platna vise ne drzim u ramovima, nemam ih gde od kako je atelje istorija. Bice. Opet ce biti svega. Da reshim sebe prvo dobio bi solidnu osnovu da uradim bilo shto. Videcemo.
Jako teshko se secam dogadjaja koji su me boleli, razocarali i gushili, ma neka su i mesec dana stari morao sam da naucim sebe da to pobrisem. Proslost svakako ne smije biti merilo i stup pravila. Ne volim boraviti tamo. Nasuprot tomu, ono kuda idemo je svakako interesantnije. Odoh zavrsiti par skica. Pisem Ti.
