Jednom, ovo napisah

Ono, shto se kaze, iz najboljeg. Iza ponochi je, neznam, okolo 1 nedje, sinoch sam malo probao hodati, onako ratnicki je to ishlo, kao kad babu vode da vidi unuka maturanta, nema snage stara ali zeli iz sve snage. Da crknesh od muke.
Ako bi se dalo opisati ono shta jesam i ono shta osecam (zelim) ma licilo bi to na poimanje srednjoshkolca koji zeli sve a ne moze nishta, te pati, a bash svestan svoje gluposti u nejednakosti. Divote li.
Dani su kishni (najavishe snijeg), u Pazaru strogo blatnjavi, i pre i posle kishe postoji nekakvo blato, shto ljudi shto ove zemlje koju isti gaze. Ja sam se odrekao ovog grada kao grada gde sam rodjen kad se radnje otvaraju da svashta svakome prodaju. Nedje u to doba. Jutrom.
Ljudi su se ovde promenili, kazu da nemaju volje da teraju dalje i da sve ide svojim tokom, ko da su uopste pitani, ljudi, krdo jedno nezasito, onako negrupisano, rasuto po mahalama, po svojim oborima, kahvama, mahalskim stolicama za uklesanim imenima pradedova i njihovih ahbaba.
Neretko, pozelim da vidim lica koja poznam. Poznate linije, konture razuma, osmeha i kakav god ton samih reci dolazio s te strane - mio mi je i drag kao kakav vedar dan. Ove ljude, nove, ne zelim poznavati, upoznavati. Previshe su brate, nekako, veliki i crveni, nekako ogromne shake imaju i dok govorish srichu ti s usana ko da su nagluhi, ili gluhi... Boze sacuvaj i sakloni, skoro pa da su svi nekako na isti kalup sve s istim recima, mirisima (?!) i pricama.
Ne, ne to nikako ne zelim. Opet, ludosti jedne, oni su Tu, u gradu, svuda okolo i dishemo izduvne gasove njihovih automobila, mashemo "ma idi u picku materinu" rukama kad te za malkice pregaze dok prelazish ulicu na istom mestu gde je prelazish vech hiljadama puta. No, o njima ni rechi vishe, u suprotnom ce neko staviti znak jednakosti medj nas, e to bi tek bruka bila. Pu pu pu...
Secam se, divnih li dana, o Bogo moj, kad smo sve u devet nochu namirisani i upeglani hodali gradom. Secam se divnih a tako nespretnih zenskih koraka i osmeha s one strane nas. Drustva su po pravilu bila drustva - nekoliko mladica, njihovih sestara i devojaka ne cesto drugarica od sestara :) ... e nekad bilo... i imali smo tih nekih cetrdesetak minuta da do deset kad su devojke odlazile kucama a sretni momci veceri ih pratili i molili Boga da padne kisha da s razlogom :) budu blize. O moj Bogo.
Danas, dok se lagano gegam ulicom Ja zapravo licim na ski vozacha vele slaloma sa hiljadama stojechih zastavica koje moram izbechi u suprotnom eto meni devojke, ili dve, ili nekoliko. Devojke su danas za izbegavanje, zamisli.
I dok ti tipkam ove redove poznam na stotine kilometara taj osmeh koji razvuchesh pa onda razvuchesh josh pa josh jer te ne mogu videti i sklanjash ruku s lica, pomerash tekst gore-dole i trazish reci koje volish. Recenice. Zareze i tacke.
Cuvaj sebe. Jedan je zivot pravi zivot, onaj drugi nishta ne valja veruj. Cuvaj sebe i svaki dan uradi bar neshto za sebe. Ponekad i u injat pravilima, rutama, klisheima.
Odoh da misli izvrchem i sushim kao kvasnu majicu dobro zapinjuchi da iznadjem nachin da sve ovo shto me potrpalo, pa pishem ko iz rudnika, sklonim sa sebe. Da opet vidim Dobar dan i nasmijano jutro.
Nemoj ignorisati jutro - nasmej mu se. Sunce ce znati kako da te cuva. Kisha ce znati kako da te skvasi, kap po kap.
Nemoj da zaboravish, da nisi Bilo ko. Ne. Nikad nemoj da zaboravish da nisi jedna od milion istih. Nemoj da zaboravish da u svoj gomili strchish, virish. Nemoj. I nemoj da te boli shto ne nadjesh sebe uvek. I ne treba.

Kafka je bio u pravu

Pred neke, meni nepoznate, praznike, pred kraj ovog dana, setih se gomile procitanih strana Kafke. Bio je lik u pravu. U svemu. Koliko li je samo realno preneo svet oko sebe u svoje pisanje a koliko je, zapravo, bio iskljuciv... nikad necemo saznati. Sve me to seti starih dogadjaja, ako uopste dogadjaji mogu zastarevati.

Vech je nemerljiv broj puta kako sebi dozvoljavam iste greshke i pocinjem se zapitkivati da li mozda posledice istih greshaka u ovom zivotu to meni prijaju pa ih repriziram? Ma mora biti da je tako, shta bi drugo bilo.

-=-

(segment iz "Dog's Life" - "Pasiji Zivot", scenarija za dugometrazni film, 2005)

Tu blizu nashe kuche, pod borovinom, na dnu ovog brijega postojala je tada mala knjizara. U njoj je radila od kad za sebe znam gospodja ili gospodjica Vanja, neznam, nikad je pitao nisam da li je gospodja ili gospodjica, nekako se podrazumevalo ali, eto, nikad se nije znalo. Preko ljeta, kad se nije ishlo u shkolu, radio sam u toj knjizari i to obicno prije podne. Ona je ipak voljela da odspava malo duze i nikada nije krila svoje odushevljenje mojim prisustvom. Knjizara je imala stotinak, uglavnom, novijih knjiga i neshto knjiga koje su tu ocigledno generacijama. Prodavali su se i povezi za poklone, koverti i papir.

Uvijek nekako krajem sedmice, od druge strane grada stari je Isaak slao svoga unuka po stotinak lista papira. Godinama tako. Nishta drugo, samo papir. Unuk se zvao Du, bar se tako predstavio. Bilo je to malecno sramezzljivo stvorenje, blijedog lica i smedje kokorave kose, tamnih ociju.

(plot)

Du je i stvari Isaak, izopaceni stari Pisac i samotnjak, vecito odbijen od Vanje koji je s vremenom naucio da izmeni svoj oblik i da bar kad se papir kupuje vidi svojim ocima osobu koju je najvise volio. Kroz radnju scenarija on uvek dobaci Vanji samo njih i Isaaku poznate delove njihove istorije, odgleda reakciju i nestane hitrim koracima. Vanja misli da je Isaak poginuo davno.

appx. 136 min, suspense-thriller

-=-

Another One Bites A Dust

Predugo offline, znam, nije moja volja. Sve se stumbalo pa i ovaj mozak trazi reshenja tamo gde ne mogu postojati. Okruzenje u kojem sam samo je zid vishe koji ne zelim preskakati jer znam da iza njega nema nishta vredno spominjanja. Ljudi se i dalje kvare kao dzem u otvorenoj tegli, gledash kako narast budj i nishta vishe, josh ne smrdi fala Bogu.

Suvishe redova poklonjeno smradovima.

Ne osecam se onako kako sam volio da to bude niti umijem drugacije svih ovih dana. Kao zatvoren u cauri, chutim i cekam da se okovi slome, da budem napolju, van svega shto je pravilo. Ne zelim se ni naprezati i upinjati uzalud, jer, ocito je da sve shto jeste ima svoj tok i svoju putanju kojoj ne mogfu pomoci da se izmijeni niti ubrzati dogadjaje. Valjalo bi se radovati tome - ne tugovati, red je red i iskonski je, nije nashe da njime upravljamo. (ova me tastatura ubi)...

Samo cu naglas pretpostaviti da dane organizujesh onako kako najbolje znash da ubijesh svu tu tishinu, da odagnash one loshe, crne misli, iako su opravdane kakve god da jesu. Ipak, nadam se da tvoji dani i nisu tako haoticni i razbijeni kao shto meni svaki dan lici na onaj sutra, nadam se.

Ono shto sad mogu rechi je, Cuvaj se, Pazi na sebe, Tu sam ja negde, Uradi sve shto je potrebno da budesh nasmijana, tako bi ja zelio.

-=-