Sanjao sam, jutros rano
Da je s tobom zacarano
I ono, to malo svjetlosti
Sto mi dadose da vidim
Ono malo vazduha, sna
I ono, izgubljenih nada
Te me terahu unaprijed
Da kazem sta obecajem
Danima sto me cekahu
Nocima, sto bezahu ka
Zadnjemu danu svijeta
-=-
Sam. Ko vuk. Ne onaj s Pestera il brda, ne. Ko onaj indijanski vuk sto ne moze nazad u pleme, a i ne zeli. E tako sam.
Spustenog praga napetosti, hodam. Gegam se. Vucem. Sve mi jedno dal' ce kisa i poplava, tsunami il zemljotres, erupcija vulkana, ma sta god. Sasvim mi sve jedno. Ono bash bash. Briga me.
Volio bi da vetar opet navali i da se kao nekad druzimo okolo. Volio bi.
Neznam ni sam sta nas je to nateralo da verujemo da sve mozemo sto hocemo u ovoj prokletoj pustari. I sta cu ja ovde? Sta radim ovde? Zelim li opet Nomad biti?...
-=-
Slusajuci naslovnu numeru filma Godfather, ovde u brdima Balkana, osecham se izolovano i od svojih ideja i zelja, izolovano od samog sebe. I, ne nalazim vise radosti u velikim stvarima. Kao da se mladost prekinula kao losh konac. Kao da pocinje neko drugo doba zivota u kojem sve pre bitne stvari nemaju znachaj. Kao kad stare baterije zamenish novim i na daljinskom od tv-a greskom naletis na film koji nikad nisi od pocetka do kraja odgledao. Bice da sad bolje razumem sitne radosti dece, mladih. Kao da se zivot namerom vrti u krug sve sa trakom celuloida na sebi, sa svim slikama. Zamrznutim trenucima proslosti, sadashnjosti, buducnosti... I nastavljam da trajem a Ti kao da me ne poznajes nastavljas s pitanjima ko da si sa drugog sveta. Sad cesh prestati s tim. Nepotrebno je. Sasvim. I zasto, i zbog cega, i zbog koga. Nepotrebno je. Zaboravi na to. Zauvek. Ako zauvek postoji.
-=-