Amnezija

I, zaboravljam, zaboravljam polako, s vremenom, sve shto mi je nekad punilo misli, zaboravljam dane, imena, obaveze, zaboravljam, stalno... ili se to samo gospodin mozak cuva nekakvog prepunjavanja ako je to uopste moguce ali ja zaista ne pamtim ni tako bliske dogadjaje, mozda i tako vazne... i pitam se da li kao svjestan toga znam vishe ili sam samo u loshijoj situaciji, a zaboravljam i dalje...

I cesto, jako maglovito, pitam se da li sam ti rekao sve ili sam samo o tome mislio, da ti kazem, da spomenem, da li sam rekao na usta svaku misao koju sam nosio za tebe ili nisam i ako nisam shto nisam kad sam mogao, ako sam uopste mogao... jesam li?

Kontinuum vreena koji me opseda od kad za sebe znam kao i krivljenje vremenske ravni ovde se manifestuju krivim (curves) u secanju, u pamcenju, u svemu shto bi moralo biti "zabelezeno".

Ako si tu i ako ovo citash onda znash shta treba da uradish jer sam ti to svakako nekako vech preneo, pa, eto, vreme je da se to uradi jer ne vidim drugaciji nacin da se ovo nastavlja.

-=-

A u ovo shto slusas sam 100% siguran.

-=-

Ako vech nisi tu...

Ako se u nizu kao perle ruzni dani mogu nizati, eto, onda sam ti ja najveci arhivar perli na svijetu. Tako mi i to valjda postalo normalno da mi na svaku stranu sija, da sa svake strane ocekujem po jedan plahovit udar sudbine a svaki bez najave...

Ja vise i ne brojim perfektne dane mojeg zivota jer od kad nisi makar i na onaj nacin tu za mene smisao je jednolican krug, i kretanje u njemu, do besvesti. Sta je to kreativno da me danas moze pokrenuti?

To odavno ne videh, ni slucajem, ni greskom. Sada raspoznajem samo tonove crne i neke nove sjajeve u njoj. Moja je ruza plava. Mavi plava. Misli su mi razasute vjetrovima kojima se toliko radujem da uskliknem od srece. Nalazish li potrebnim moj mir? Ja vise ne.

Podvarijanta nemira stoji kao stub nosac svakog jada za koji znas. A ja bi u bijelom, u tirkizu i boji pijeska naslikao ljubav uzivo. I osmjehe i dodire. Slucajne. Spontane i skrivene. A ne prestajem da sanjam. Da vidim sve s druge strane svega naseg. Tvojeg.

Ako vec nisi tu negde - pojavices se. Ja to znam i vjeruj da zadnjim nervima to cekam. Taj novi bijeli list kansona i sve boje svijeta s druge strane. Ma samo se ti meni desi a ostalo je vech definisano svime sto smo mi. I nasmij se kad ustanesh jutrom.

Sve medjuprobe, sva medjudeshavanja, sve sto je medjuvreme, sve je tu da nas udalji, da da krive znake, izvrne putokaze, prekine mostove. Sve. Sve sem misli kad ostanem sam kasno u noc, u jutra. Da sacekam novi dan. I sunca zrak da mi lice dodirne prvo.

-=-