Dani shto nam se smiju u susret…

I nije svetako  crno ni bilo, ali postajedan za danom i neznam kako ce ovaj narod na posletku isplivati iz svega toga… oseca se svuda, medju ljudima, na ulici, u kuchi… jad koji dolazi i smije nam se u lice… Videcemo, uzimavshi u obzir da smo pregurali preko glave i neke mozda teze stvari mozda ni ovo nece tako jako udariti po nama. Mozda.

Tri su ili cetiri dana ispred mene a jasno vidim da necu moci da ispunim zahteve situacije putovanja i ostaloga. Pre sam u vesheraju trazio moje staro biciklo da polako krenem istim ka Beogradu, ili Peshke, sve jedno je, tamo moram biti u ponedeljak u 10:00 pa da grmilo sijevalo. 3x sve to odlazem i sebe postavljam u polozaj koji je sam po sebi suprotan etici: da me lekari kume mole da se pojvaim…. To nigde nema…

Neznam kako ce sve prochi ali znam da ce prochi. Pricacu ti kad se vratim ako se vratim.