Danas ne postoje takvi detalji i sve je tuzno prosto. Ne verujem da ce se krug ponoviti, u ovom zivotu Ne.
Sa slike goruce crvene boje, izlazi tek po neki crni ton stvarajuci osecaj pokreta ruke, naslucuje se od ramena blagim linijama naslikana nezna zenska ruka, naznacenog kaziprsta koji zove. Ledja muskarca u senci. Nije li vecito dozivanje srz nastajanja veza koje postanu navika? Ja, ja sam radje uzivao u cekanju. Ma koliko trajalo. U mislima sam jurio onom ulicom kuca i uleteo kroz vrata. Da je kuca imala sprat mozda bi mogao da zavirim kroz prozor preko puta i nastavim pricu koju ti jedamput zapoce i nikad nedovrsi. Bio je mlad i voleo je cudne stvari. Putovao. Klavir. Vise ga nema. Dobro sam upamtio taj ton. Glas i dim cigarete kroz koji sece suncev zrak. Kroz prozor. Bilo je popodne. Bila je subota. Pred grad. Osecao sam glad. Voda iscrpi. U pozadini se cula moja Adu. S ploce. Iz male sobe muzike. Preko puta mene osmeh za mene. I danas se pitam odale je izvirao sav sjaj oka. U mraku. Na slici.
Godine vise nemaju znacaj i teret vaznosti. Sa dvadeset ne vidish siroko i daleko kao sa ovih cetrdeset. Mora biti sjajno sve to posmatrati sa osamdeset. Setih se nocne baste i par prijatelja i zvuka. Ludilo je da je sve to poruseno. Da je neko zeleo da pobrise osmehe koji se daleko cuju nocu. Boli.
Danas sam opet video moje drvo. Bez lista. Na kisi. Na vetru. Moje staro drvo. Zasadjeno onda kad sam se rodio. Pored reke. I ne vidim mu vrhove. Zanjishe granama. Protrese zemlju ljuljanjem. Da kaze. Da zna.
Odoh ovo prebaciti na komp i blogovati. (ovo se ne pise zar ne?)
