Da se Vratimo na pricu price

Na koliko se ljudi u zivotu moze racunati? Na koliko se njih mozesh osloniti a da nema posledica ni po tebe ni po njih ? E taj broj je broj tvoje vrednosti. Broj tvojeg ucinka. Broj tvojih zasluzenih poena zzivota. Ja mogu racunati samo na Tebe a svi ostali imaju svoje razloge shto su tu i svoje zahtjeve, to nije pravo racunanje. Znash o cemu govorim.

Kad se trazi - neumitno se bez pitanja Daje. Svako pitanje oduzima karakter trazenja i pretvara ga u obicnu trgovinu. Tako s Tobom ne komuniciram. Sve je otvoreno. Savrseno jasno i bez posebnih razloga Tu. Sretan sam zbog toga, najvishe.

Jednom sve ce biti i otvoreno jasno. I docekacu taj dan.

After The Cancelling Operations

Nisu vishe stvari toliko nejsane. Sve postaje jasnije i jasnije. I ono shto je bilo pod "mozda" i pod "videcemo" sad je apsolutno jasno. Bash tuzno. I shteta. Pitam se da li sam mogao i da ocekujem drugacije. A zamisli juce sam spavao 4x po par sati, i celi dan i mislim o tome, bash uvrnuto. Nisam bio ni umoran ni na lekovima, bash clean i odmoran. Neznam razloge. Pasce mi na pamet vech. Valjda.

Jedamput, ne tako davno, stari covek (nekoliko ih je u mojem zivotu) rece da je opasno vracati se u proslost i kako proslost umije da te povuce i tamo zarobi, vazda ostavi. Slazem se. Tek sad. Opet, i gledanje u daleku buducnost te "dize" sa horizontale realne danashnjice i odvaja od mogucih nacela, mogucih stremljenja ili zelja... i jedno i drugo je zamrshen put, nalik spirali koja se opet negde u nevidiku spaja u isto... jednom se i to nauci i valja to poshtovati.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Verovatno i ti pamtish dane, kad sam stotine pitanja sazzimao u jedno i dobijao odgovor u toku istog dana. Vidish, danas to vishe ne umijem. Ili ne zelim da umijem, jer sve je vishe stvari koje ne zelim da umijem i da znam. Tako je jednostavnje ziveti, voziti dalje, terati unaprijed. Lakse je prochi noch, prespavati, drugima uciniti lakshim dan, i noch.

A istina je da sam zapostavio sve shto sam trebao cuvati, sve one kojima sam trebao podariti vishe paznje i ljubavi, vishe minuta, sati, dana. No, dok sam zziv to se moze popraviti, i vech vidim, kako ni njima samima nije jasno "zashto" to radim. Nenaviknuti na paznju koja im pripada, na ljubav koja je njihova, na vreme koje sam pregazio nishtavnim i praznim bacanjem. Popravicemo.

Vazno je da znam i da znash da zelim da menjam stvari. Evo, vech to i radim. I, osecam se mnogo bolje.

Fly Away!

Da li se moglo shta drugo ocekivati? Vala nije. Da li sam prenaglio, opet) u premeravanju tudjih stremljenja? Vala jesam, debelo. Opet, iako se nemam cemu chuditi, sve me ovo besh ga boli ovako ili onako. Ala mrzim ovo! Auh!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Znam da cekash, na prozoru, ali ovo shto se deshava lomi mi krila, svaki dan vishe i ja nemam cime poleteti. Jedino mislima, u mislima. A i tamo je haos i opsta konfuzija utrpanih stvari i dogadjaja... besh ga... a eto i ti idesh, tako rekoshe, u bolje sutra, veceras, ujutru. Tamo gde je mir i gde vetrovi ponesu lagano tamo gde zelish... mora biti da je to raj za nas letache, za nas shto nochu krovovima trazimo umorne dushe da im eliksira damo, za nas shto do sabaha bdimo i jurimo gradom ne bi li nashli nekoga kome je oduzet san... da mu se san vrati, da mirno spava, dalje i da nikad ne sazna da smo to bili Mi.

-=-

Shta Drugo ?

Nema nacina da ti objasnim koliko je sve shto me okruzuje postalo (a nije bilo) bedno i jadno, iskrivljeno i pobodeno up-side-down a sve bez cilja a sve bez valjanog razloga, ma nichim opravdano.

E dragi moj prijatelju ili kako god da te nazovem Dnevnice dogadjaja, e kako se god ti meni lepo zvao mislim da iza ovog posta nechu pisati o dnevnim dogadjajima ipak. Ipak sve to ljudi citaju i stavljaju u svoje zamishljene kontekste koji blage veze nemaju sa onim shto ja chinim, mislim, radim i cemu idem. Bolje je da se Ti i ja povremeno ispricamo onako u nevidjeno od-do nego ovako. Veruj. Provereno.

Vertigo

Bolesni umovi kljucharaa. Svjetlosti samo na kraju hodnika, tunela. Sve se u tim crvljivim glavama svodi na dan vishe. Kolabirani. Zakljucani kao dusha fetusa. I mislim, o tome mislim dok gledam u ochi muchitelja kako klipove stezze vishe i jace, cini mi se u nedogled.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vatrama shuma dalekih dimove nosah daleko dalje da crne oblake premestim na drugo mesto. Da suncu mesta dam. Za to bih prognan. Zagubljen u neznanoj noci. Ostavljen da me zaborave. Da me ukinu. Da me sklone sa zbira. Da me nije.

I zazvonice telefon, i cucu tu jednu rech, i pochi chu. Ti cesh znati gde sam otishao, nemoj tugovati.

-=-

Paintings On The Wall

Onako slucajno naleteh, preturajuci po starim papirima, na pismo koje me premota celih 20tak godina unazad. Mirisi su definitvno chudo i bolje vrate pamcenje u odredjeni trenutak nego hiljade objashnjenja. Mirisi su Chudo.

I miris Tebe, ostaje zauvek tu, okolo mene, svuda gde dishem, gde hodam i boravim, samo ga pozovem po zelji i sve je tu kao naslikano, za tren.

Kad sam kod slikanja, nisam davno, slikao. Spremljena su platna, cekaju, boje cekaju, chetke cekaju, sve je spremno sem mene. Ja se u svemu tome ne nalazim, ovih dana, sedmica, meseci, tek ponekad dozvolim rukama da urade shta misli govore, i tamnicar sam svojih misli godinama. Kako egoisticno, Boze... Opet i to malo shto se kao platna zavrshi dobro je, sjajno, fantasticnih tu komada bude, nazalost, kao i svi, isti ti komadi zavrshe u rukama i po sobama ljudi koji ne zasluzuju da poseduju takvi shto, novac je njihov alat i to me proganja kao najgori koshmar.

Pokloni se tu i tamo po neki komad, tome se vishe radujem, ali slikano mesecima shto tek tako ode, nestane, bez obzira na nadoknadu... a slike su kao deca... mozesh li odvojiti jedno dijete i prodati ga? Tek tako? Bolo kome ? U bilo koju kuchu ga poslati da vecito zzivi?

-=-

Always believe in your soul

Thank you for coming home
Im sorry that the chairs are all worn
I left them here I could have sworn
These are my salad days
Slowly being eaten away
Just another play for today
Oh but Im proud of you,but Im proud of you
Theres nothing left to make me feel small
Luck has left me standing so tall
Gold
Always believe in your soul
Youve got the power to know
Youre indestructable
Always believe in,because you are
Gold
Glad that youre bound to return
Theres something I could have learned
Youre indestructable,always believe in
After the rush has gone
I hope you find a little more time
Remember we were partners in crime
Its only two years ago
The man with the suit and the pace
You know that he was there on the case
Now hes in love with you,hes in love with you
And my love is like a prison wall
But you could leave me standing so tall
Gold
Always believe in your soul
Youve got the power to know
Youre indestructable
Always believe in,because you are
Gold
Glad that youre bound to return
Theres something I could have learned
Youre indestructable,always believe in

TAKO JE TAD REKO, TAKO SAM TADA MISLIO I TAKO DANAS MISLIM!

-=-

Crno-Belo

I dalje mnogo volim ovu pesmu:

Nema shta mnogo da se isprica kad se text fino razume.

-=-

Usputno svesabrano :)

Evo sad se probudih. Nista ne sanjah a i nisam nesto preterano zeleo. Pod chebetom. Glupi mobilni tu, fiksni tu. Ko cuvari. Vazda budni. Tespih u ruci, nabrojan hiljadama hiljada puta Njegovim imenom. I nosi mi mir, sad, izmedju dana i noci.

Govorio bi, prichao satima. Ne vidim s kim. Ustajem, evo, iz kreveta, ljuljam se i hodam kao kad beba pravi prve korake. Smesan sebi samom.

I da izadjem, ma, dugo bi da hodam nego kud god da krenem dodjem do kraja puta i nazad. Nemash kud. Prekratko je na sve strane.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I smanjuje se. Ludo.

Hodah. Kratak krug. Par zbunjenih prolaznika sa pozdravima koji u podlozi imaju "u jebote, kako si covece?" bash kao duha da vidoshe. Glupost.

Evo, zavrsih u Romansi. Nedelja vece. Divota. Bez guzve a i espresso se sprema s merakom a ne mehanicki. Pristojno. Broj zvijezdica: dvije! Par ordinarnih muvatora sa svojim vazda pobednickim pricama i pun stol skupe hrane. Neka. Njihovo je.

(...)

Nesto kasnije, hodajuci opet nailazim na stravichan chopor pasa ispred zgrade u kojoj zivim. Igraju se. Jure kola. Po neki ostane pod tockovima ali ih ima nebrojeno puno pa ne primecuju, ocigledno. Prodjoh mirno. Digoh glavu, pogledah u prozore. Udjoh u ulaz. Izbrojah stepenice hodajuci kroz mrak. Otvorih vrata. Evo me. Opet ce slichan krug.

-=-

Kad Krenem Korakom, da se ne vratim

 

Kao pomahnitala recna bujica e ove
Misli tako jure i ruse sve shto se
Smije zvati zabranjenim i pravilom
Rushe i kidaju sve shto smeta tuda
I Ovom celom Godinom

I bash me je briga shta ce ko reci
Kad najveca plima polomi ocekivano
Smejacu se tada u basti pod palmom
Mirne dushe Mirne savesti spokojno
I Ovom celom Godinom

Bichu nedodirljiv recima i mislima
Bicu sa neke druge strane zidova a
Sve shto ostavljam ostavicu cudnom
Nekom novom pokusaju da sve ocveta
I Ovom celom Godinom

.

.

Josephine

Jasno znash da sve shto radim radim po navici i bez spoljne kontrole. Ono shto se pre deshavalo u mojem zivotu samo je puki nastavk, navike i htenje zarad postizanja prijatnijeg okruzenje tipa "tu si gde si".

To nisam ja. To znash i Ti, znam i Ja. To svi znaju, iako prechutkuju godinama da su svesni da momenat koji cekaju od mene moze da prasne svake sekunde, samo da se uravnaju kockice. Verujem da je svima njima to beskonacno, naoko, mucno, cekanje. Meni nije. Ja znam datume, znam mesta i ljude. I sretan sam zbog toga, posebno sad kad kompletno mogu da acunam na svoje telo i um. Ooo to ce mi trebati u 100% efikasnosti.

Zashto? Zato shto je pametnije birati lica koja znash i kojima ne treba da se crta danima da bi se docaralo govoreno. Eto zato. Zato shto je izmedju prve reci i zelje da se sve stvara i ima nekoliko sedmica a ne nekoliko meseci, godina... a ja, ja sam umoran od novih pocetaka, obuke, nadogradnje i upotpunjavanja, treba mi neko ko je vech kompletan, bez strahova i sa vetrom u krilima. To bi trebalo da znash.

-=-

Nemoj Da Mislish Da Ne Mislim

Kao kad se Zemlja ljulja, sve stane. I stoji tako, beskonacno dugo, naoko bez razloga, dok ne pitash. Malo je poziva, saznanja, reci, koje me bar na tren nasmeju, ucine sretnim, veselim. I, onda, pitam se. Koliko su svi ti ljudi svesni da me ne povredjuje sve ovo shto ochima mozesh gledati? Ali, zaista me ne dodiruje. Ja nisam tu za takve slike, takve nemire, neocekivane dogadjaje. Nisam tu. Bole me ruke, pisacu posle.

(...)

Otimacina na sto nacina eto u shta se pretvara sve ovo okolo shto ochima mogu da vidim i mozgom da razumem... ludara jedna obicna... sve je otishlo u Honduras...

(...)

Kishni dani dolaze, oni predivni za kunjanje kad je covek onako rahat i miran u svemu, kad ima i kad ne misli o i za sutra, kunjachu svakako iako nishta od gore propisanih uslova ne zadovoljavam.

-=-

Utorak-Sreda ?

Nisam vishe siguran u sve? O da, vrlo sam Siguran. Da li osecam nemir u danima ispred sebe? O ne ne Osecam. Vidim li nekoliko sedmica unapred? O da, Opet to mogu i prija mi :)

Od svih neverovtno silnih odlaganja, eto, ovih dana, naucih da biram cemu se valja radovati i zaista cekati a shta je sve od toga prosto djubre i jufa. I taj osecaj prija. Neosporno. Oslobadja brate jer nema stega vremena. Pa nije li ?

Kontakt #1 (inostranstvo) kaze: "Ma daj bre shta cekash vishe dolazi smesta ovamo, dani prolazae a dani su kesh! Ti, svega mi ko da kofere para imash! Dolazi!"

Kontakt #2 (inostranstvo) kaze: "E? Da te pitam? Jesil u poslu s nama ili nisi? Ako jesi pakuj kofere i leti ovamo, prolece je batice aman!"

Kontakt #3 (inostranstvo) kaze: "Hej brate! Daj bre pakuj se trebash nam i nemoj da i ovaj put nadjesh razlog da nas otpuhash ko da si pun jebote ko jebeni brod...."

A ja? Eto cekam. Cekam da cujem ko je Predsednik. Cekam da osetim shta ce se svuda okolo deshavati. Cekam da svojim ocima vidim da sve shto ostavljam ostaje u miru i bez problema koje bi ostavio za sobom. Eto cekam. Ne dugo ali cekam.

-=-

Koliko josh ostaje?

Svim snagama unaprijed, guram, bolje rechi vuchem, ko sve Sizifov posao, teram da sve ne stoji na mrtvoj tacki.

Snage imam, volje imam, znam kuda i kako.

U ovoj beskrajnoj igri dana i nochi nalazim se uvek tu negde izmedju da oboje vidim i da oboje spoznam u potpunosti, da ne donosim zakljucke, to nije moje, da uzmem sve shto mi prija i zakljucam u ovu glavu za neke nashe dane shto brzo dolaze. Jer, na posletku, znamo li mi ko smo i kome idemo? O da, neki od nas sjajno precizno to znaju.

Znam da ka meni ide lavina novih spoznaja i da cu biti u prilici da u jednom momentu sve to razlucim u svojim mislima i da odaberem najbolje za sebe, ono najbolje u najgorem. Cekam taj tren. I pripravan sam. Smiren.

Neki "superstar" prica sa TV-a, padezi, podprdice... o Boze moj, supertar... majko moja mila... pobude u meni ona primalna osecanja gde je vaznije da nekoga nema zarad svega shto sledi... ccc...

-=-

Smiraj

Sklopljenih ociju, zatvorene dushe
Cekam taj momenat susreta nenadano
Kao buntovnik koji nema strpljenja
Bilo koga zvati, zna da je stradao

Ocarani istinama zavuceni u klupko
Divim se sjaju svega sto pozivesmo
Bezbroj nezborjanih koraka u dalj
Sputavaju mi ochi dana koje otesmo

A Sve sudbini da das ne bi bilo te
Da tu, kraj mene sate zbiras i san
Otkljucavash i sva zatvorena vrata
Da mi dodje, jednom, taj divan Dan

 

I nije se puno toga promenilo od juce, od prekjuce, i nije se nishta pomerilo ni korak unapred il dva, sve je ostalo merljivo isto i nema ni pomaka. Ni razlika.

Cuvaj Sebe.

-=-

Hmm, lay low, nobody move until I say so!

Kad stanesh na noge i uspravish se, prvo shto mozesh ocekivati je da svi probaju da te vrate tamo gde si i bio - dole, na zemlji. Nishta neobicno. Bash ocekivano. Fuj!

Mirni, i prema meni blagonakloni dani, sazdani od novih suncevih zraka i vetra kojeg tako volim i valjano je potroshiti takve dane na beskonacne shetnje toplom zemljom. Svakako. Eh, dakako.

Nisam ni uspeo da nadjem vremena da se obradujem novog stanju duha i tijela. Svesti. Nekako odmah, po navici, staroj, gadnoj, uskocih u dnevnu rutinu i opet dozvolih da me dan nosi i vodi kako i kada zeli. Prestajem smesta. Obecavam.

Nedelja je i eto - radujem se. Radujem se danu, radujem se svetlosti sht opet pokusava da uleti u sobu kroz roletne, stare i zelene, sve s rupicama. Navalilo svetlo onako junacki iako zna da sam ljubitelj tame, polutame, mraka i predvecerja. Bice da je svjetlost ovaj put u pravu. Dakle - poslushajmo!

-=-