Jednom, ovo napisah

Ono, shto se kaze, iz najboljeg. Iza ponochi je, neznam, okolo 1 nedje, sinoch sam malo probao hodati, onako ratnicki je to ishlo, kao kad babu vode da vidi unuka maturanta, nema snage stara ali zeli iz sve snage. Da crknesh od muke.
Ako bi se dalo opisati ono shta jesam i ono shta osecam (zelim) ma licilo bi to na poimanje srednjoshkolca koji zeli sve a ne moze nishta, te pati, a bash svestan svoje gluposti u nejednakosti. Divote li.
Dani su kishni (najavishe snijeg), u Pazaru strogo blatnjavi, i pre i posle kishe postoji nekakvo blato, shto ljudi shto ove zemlje koju isti gaze. Ja sam se odrekao ovog grada kao grada gde sam rodjen kad se radnje otvaraju da svashta svakome prodaju. Nedje u to doba. Jutrom.
Ljudi su se ovde promenili, kazu da nemaju volje da teraju dalje i da sve ide svojim tokom, ko da su uopste pitani, ljudi, krdo jedno nezasito, onako negrupisano, rasuto po mahalama, po svojim oborima, kahvama, mahalskim stolicama za uklesanim imenima pradedova i njihovih ahbaba.
Neretko, pozelim da vidim lica koja poznam. Poznate linije, konture razuma, osmeha i kakav god ton samih reci dolazio s te strane - mio mi je i drag kao kakav vedar dan. Ove ljude, nove, ne zelim poznavati, upoznavati. Previshe su brate, nekako, veliki i crveni, nekako ogromne shake imaju i dok govorish srichu ti s usana ko da su nagluhi, ili gluhi... Boze sacuvaj i sakloni, skoro pa da su svi nekako na isti kalup sve s istim recima, mirisima (?!) i pricama.
Ne, ne to nikako ne zelim. Opet, ludosti jedne, oni su Tu, u gradu, svuda okolo i dishemo izduvne gasove njihovih automobila, mashemo "ma idi u picku materinu" rukama kad te za malkice pregaze dok prelazish ulicu na istom mestu gde je prelazish vech hiljadama puta. No, o njima ni rechi vishe, u suprotnom ce neko staviti znak jednakosti medj nas, e to bi tek bruka bila. Pu pu pu...
Secam se, divnih li dana, o Bogo moj, kad smo sve u devet nochu namirisani i upeglani hodali gradom. Secam se divnih a tako nespretnih zenskih koraka i osmeha s one strane nas. Drustva su po pravilu bila drustva - nekoliko mladica, njihovih sestara i devojaka ne cesto drugarica od sestara :) ... e nekad bilo... i imali smo tih nekih cetrdesetak minuta da do deset kad su devojke odlazile kucama a sretni momci veceri ih pratili i molili Boga da padne kisha da s razlogom :) budu blize. O moj Bogo.
Danas, dok se lagano gegam ulicom Ja zapravo licim na ski vozacha vele slaloma sa hiljadama stojechih zastavica koje moram izbechi u suprotnom eto meni devojke, ili dve, ili nekoliko. Devojke su danas za izbegavanje, zamisli.
I dok ti tipkam ove redove poznam na stotine kilometara taj osmeh koji razvuchesh pa onda razvuchesh josh pa josh jer te ne mogu videti i sklanjash ruku s lica, pomerash tekst gore-dole i trazish reci koje volish. Recenice. Zareze i tacke.
Cuvaj sebe. Jedan je zivot pravi zivot, onaj drugi nishta ne valja veruj. Cuvaj sebe i svaki dan uradi bar neshto za sebe. Ponekad i u injat pravilima, rutama, klisheima.
Odoh da misli izvrchem i sushim kao kvasnu majicu dobro zapinjuchi da iznadjem nachin da sve ovo shto me potrpalo, pa pishem ko iz rudnika, sklonim sa sebe. Da opet vidim Dobar dan i nasmijano jutro.
Nemoj ignorisati jutro - nasmej mu se. Sunce ce znati kako da te cuva. Kisha ce znati kako da te skvasi, kap po kap.
Nemoj da zaboravish, da nisi Bilo ko. Ne. Nikad nemoj da zaboravish da nisi jedna od milion istih. Nemoj da zaboravish da u svoj gomili strchish, virish. Nemoj. I nemoj da te boli shto ne nadjesh sebe uvek. I ne treba.