Retke su moje sreche (mnozina) kad se desi, dozivi, pojavi, neko kao ti i zeli napolje iz svoje koze.... eto, Bog dao, zadesim se ja uvek tu, vekovima vech... i po ko zna koji put deshava se ista stara pricha koju skoro da i ne podnosim ovakvom ali je uvek istrpim kao da gledam film pa eto cekam i sam happy end filma...
Nisam ja sretan, u svoj gomili svega shto pluta ovom glavom malo je trenutaka koje mogu zabiljezziti i ostaviti ustranu da ih nekad nekome namerno spomenem kao svoje masterpiece dogadjaje... zaista retko... ali se, ipak, deshava...
Volim vetar, ponekad se poistovecujem (bukvalno) s njim. Zvali su me EOL iz zezanja i straha 20tak godina unazad... dok se josh imalo snage juriti s pticama na nebu....
Nebitno, da preskocim sve beznacajne, momente...
The point is, dakle, poenta je, da mi sve to prija kao pojavno biche, kao rech, ukucana, odmerena ili neodmerena, nebitno, kao osmeh i kao pogled, i tvrdim da tu visi i postoji obilje prepoznavanja i vishestrukog razumevanja, tu, izmedju nas...
Samim tim, moja zelja nije samo zastitnicka, vech se vodi i modalitetom "slicni se privlace" tako da vrlo cesto pokusavam biti u tvojoj kozi i super obratno i sve zajedno... valjda su to ti momenti kad se ja osecam ovako kako se osecam a ti se bash divno osecash, za razliku od par sedmica back now....
