I javljaju se neki novi horizonto, vech istog popodneva, osmishljeni da traju, ocigledno, naoko, sve to divno zvuchi, izgleda, no, cini mi se, opet slika poznata... bude fino mesec-dva i onda se pretvori u sve shto odavno i prepoznajem kao unapred planirano.
Plashim se da ovaj put ne zelim to. A, nema ni funkciju da u svemu shto vidim ili osecam uzivam znajuci da cu vrlo brzo videti kraj te epizode, chega vech...
