Slusajuci naslovnu numeru filma Godfather, ovde u brdima Balkana, osecham se izolovano i od svojih ideja i zelja, izolovano od samog sebe. I, ne nalazim vise radosti u velikim stvarima. Kao da se mladost prekinula kao losh konac. Kao da pocinje neko drugo doba zivota u kojem sve pre bitne stvari nemaju znachaj. Kao kad stare baterije zamenish novim i na daljinskom od tv-a greskom naletis na film koji nikad nisi od pocetka do kraja odgledao. Bice da sad bolje razumem sitne radosti dece, mladih. Kao da se zivot namerom vrti u krug sve sa trakom celuloida na sebi, sa svim slikama. Zamrznutim trenucima proslosti, sadashnjosti, buducnosti... I nastavljam da trajem a Ti kao da me ne poznajes nastavljas s pitanjima ko da si sa drugog sveta. Sad cesh prestati s tim. Nepotrebno je. Sasvim. I zasto, i zbog cega, i zbog koga. Nepotrebno je. Zaboravi na to. Zauvek. Ako zauvek postoji.
-=-
