Cini mi se da sam te sasvim slucajno nasao kako strcish iz gomile lica u masi, na ulici, i hodash, kao da znash gde cesh. Tada nije ni bilo potrebno da se pretvarash kako ovo ili ono ne razumesh, to nisi razumela, svakako ne na nacin na koji bi to ja voleo da cinish, ako je to ispravan nacin.
Ja sam uvek voleo da planiram do detalja svaku stvar i dogadjaj. Tebi je to uvek bilo bespotrebno. Tako si govorila.
Skoro, savijenih misli ko u spirali, trazio sam po secanjima jedan momenat za koji sam tada tvrdio da je blesav i glupav... danas, eto, ispostavlja se da si bila u pravu. Znash da ne volim da priznajem stvari cak i ako su ziva istina ako to meni ne odgovara, ali ovo ispada tako. I tuham, beli, po mislima, danima, i nadjoh ga, sakrivenog tamo negde u bezvreme i bezprostor secanja.
Sedim, naslonjen na drvo, ispod mene vrvi grad. U predvecerje. I vetar pirka, pomalo, pomalo i hladan iako je bilo kasno leto. Vrelo, za teshko disanje. Sedim tako i trgnem se, sve sam sanjao. Protrljam ochi. Vidim grad i dalje. Haj luda sna, pomislim. Probam se namestiti i udarim glavom u neshto metalno. Bicikl. Opet se probudim. Sad se vech i chudim. I nije predvece, jutro je a meni je hladno. Bilo kako bilo, budio sam se tu nekoliko puta, iz sna iz sna. Fakat, recenica koju sam trazio po mislima je: "E pa ne mozesh sve u zivotu da planiras tako kao shto to ti radis, onda to nije zivot. Zivot je neplanirana i neocekivana spoznaja dogadjaja kojima svakako mi ne rukovodimo". Josh jedamput Hvala. :)
-=-
