Evo sad se probudih. Nista ne sanjah a i nisam nesto preterano zeleo. Pod chebetom. Glupi mobilni tu, fiksni tu. Ko cuvari. Vazda budni. Tespih u ruci, nabrojan hiljadama hiljada puta Njegovim imenom. I nosi mi mir, sad, izmedju dana i noci.
Govorio bi, prichao satima. Ne vidim s kim. Ustajem, evo, iz kreveta, ljuljam se i hodam kao kad beba pravi prve korake. Smesan sebi samom.
I da izadjem, ma, dugo bi da hodam nego kud god da krenem dodjem do kraja puta i nazad. Nemash kud. Prekratko je na sve strane.
I smanjuje se. Ludo.
Hodah. Kratak krug. Par zbunjenih prolaznika sa pozdravima koji u podlozi imaju "u jebote, kako si covece?" bash kao duha da vidoshe. Glupost.
Evo, zavrsih u Romansi. Nedelja vece. Divota. Bez guzve a i espresso se sprema s merakom a ne mehanicki. Pristojno. Broj zvijezdica: dvije! Par ordinarnih muvatora sa svojim vazda pobednickim pricama i pun stol skupe hrane. Neka. Njihovo je.
(...)
Nesto kasnije, hodajuci opet nailazim na stravichan chopor pasa ispred zgrade u kojoj zivim. Igraju se. Jure kola. Po neki ostane pod tockovima ali ih ima nebrojeno puno pa ne primecuju, ocigledno. Prodjoh mirno. Digoh glavu, pogledah u prozore. Udjoh u ulaz. Izbrojah stepenice hodajuci kroz mrak. Otvorih vrata. Evo me. Opet ce slichan krug.
-=-
