Onako slucajno naleteh, preturajuci po starim papirima, na pismo koje me premota celih 20tak godina unazad. Mirisi su definitvno chudo i bolje vrate pamcenje u odredjeni trenutak nego hiljade objashnjenja. Mirisi su Chudo.
I miris Tebe, ostaje zauvek tu, okolo mene, svuda gde dishem, gde hodam i boravim, samo ga pozovem po zelji i sve je tu kao naslikano, za tren.
Kad sam kod slikanja, nisam davno, slikao. Spremljena su platna, cekaju, boje cekaju, chetke cekaju, sve je spremno sem mene. Ja se u svemu tome ne nalazim, ovih dana, sedmica, meseci, tek ponekad dozvolim rukama da urade shta misli govore, i tamnicar sam svojih misli godinama. Kako egoisticno, Boze... Opet i to malo shto se kao platna zavrshi dobro je, sjajno, fantasticnih tu komada bude, nazalost, kao i svi, isti ti komadi zavrshe u rukama i po sobama ljudi koji ne zasluzuju da poseduju takvi shto, novac je njihov alat i to me proganja kao najgori koshmar.
Pokloni se tu i tamo po neki komad, tome se vishe radujem, ali slikano mesecima shto tek tako ode, nestane, bez obzira na nadoknadu... a slike su kao deca... mozesh li odvojiti jedno dijete i prodati ga? Tek tako? Bolo kome ? U bilo koju kuchu ga poslati da vecito zzivi?
-=-
